Na današnji dan, 8. aprila 1994. godine, ubijena je novinarka Dada Vujasinović.
Evo par odlomaka iz Dadinog pisma prijateljici Sanji Krsmanović Tasić. Pismo je pisano 25. novembra 1992. godine.
„Znaš Sanja, ne želim da budem zao prorok niti ptica zloslutnica, ali ne mogu da se otmem utisku da će se Beogradu skupo osvetiti ta njegova apatija i nezainteresovanost. Ja mogu da razumem donekle da su ljudi iscrpljeni golom borbom za opstanak. Ali, mi smo postali monstrumi, koji, grickajući čips i pijuckajući pivo posmatramo na TV-u ubijanja i razaranja samo kao rđavo režiran film, čvrsto uvereni da se sve to događa negde daleko, nekom drugom i da mi s tom nesrećom nemamo nikakve veze...
(...) Eho tog rata su bombe po kafićima, obračuni i ubistva, ali i još više ona nemoćna baka, čista i uredna, doduše okrpljena, možda nekad učiteljica, pored koje sam prošla i vratila se, tamo na Slaviji, da joj istresem u ispruženu ruku sve što sam imala kod sebe, pri tom želeći da pobegnem i da me nema. Prosjaka ima uvek i svuda, naročito na Zapadu, ali samo kod nas danas moraju da prose i oni koji su radili i zaradili. Nas, koji ćutimo i nezainteresovano gledamo u šta nas guraju i šta od nas čine, nas koji ne umemo da dreknemo – e, sad je stvarno dosta, nego kao stoka pristajemo na sve gore i gore, tešeći se da i od goreg ima gore, nas koji smo do skora navikavani na sve blagodeti potrošačkog društva, a koji sada trpeljivo drhtuljimo u prohladnim stanovima i diveći se vlastitoj intuiciji dovijamo se u prkošenju bedi, nas takve mora da stigne kazna ili da se poubijamo međusobno, ili da nas bombarduju...
(...) I u Sarajevu su, kažu, do pred sam rat, pa i na dan kada je tamo počeo rat mislili da nema šanse da se tu zapuca...
(...) Žao mi samo zato što sam spoznala, kakve su, u stvari, zveri ljudi. Kako lako čovek postane zver. Žao mi je jer sam voljom sudbine rođena ovde. A moglo je da se desi da se rodim negde drugde i provedem ceo život u srećnoj zabludi o ljudskom rodu.”
