Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Komšija Mitić, noćni čuvar u penziji, ima svoj pogled na svet. Uveren je da ne mora da se složi ni sa kim, i uvek je mislio drugačije od bilo koga. Živi u okolini Ralje svoju poslednju šestinu života (tako je izračunao), hrani ćurke i kokoške, tri koze i četiri ovce, mireći ćurane i petlove koji su u stalnoj svađi. Bio je uveren da se više ništa ne može promeniti i da ćemo izumreti kao kmetovi, a možda i ranije. Ne postoji pamet i sila koja može da nas sačuva, izgubljeni smo u Beogradskom pašaluku.
Glasao je najpre za one pa za ovoga a onda ni za koga. Nabavio je sebi nevenčanu ženu koja nikada nije razumela šta Mitić u stvari namerava da učini, niti šta čini, napuštala ga je više puta i uvek se vraćala: on izgleda kao bure, ali vuče kao magnet. Nju je upoznao za vreme noćnog pazarenja u koje je manijak oterao zaključane babe i dede, pa se ona posle treće kupovine preselila kod friškog udovca Mitića. Njegovu venčanu nevestu je korona odnela za tri dana, tek onako, vakcinisanu dva puta kineskom vodicom.
Negde u proleće 21. prestao je da se zanima za politiku. Ko i bre j*be, jedni nervi imam. Da ja budala presvisnem za veće budale. Nadulo me nešto iznutra, da mi je dobro nije, dal me jede ili me opominje, ima sam da se izlečim.
Uzeo je čitanku za travke i samolečenje biljem, otišao na vrh Kosmaja, video koja leči gorušicu, koja kolitis, koja topi salo i čisti crnu džigericu, koja produvava arterije a koja močni putevi, koja vrši ispomoć „pri oni stvari“. Onako burlav umeo je da se skotrlja od žensku, pa posle ne može da nađe gde je. Koja travka može da smiri živci i otera noćnu stravu i sve jači bolovi. Tu u komšiluk živeo je, a možda još živi Sava Savanović, šta ga znam, prek vampir ima gadan narav. Ne verujem ja u to, ali koj bi ga znao, dok ne osetiš ne znaš.
Našao Mitić od svake trave po malo, sipao sve u veliki lonac, vario sat i nešto jače. Pa ostavio da se oladi. Odredio sebi tri puta dnevno po veliku šolju, i još tolko puta malu, izbacio iz prehrane masno i slano, umesto leba odredio krompir ili ništa. Digao ruke od šećera, zabranio „drugarici“ da mesi Vasinu tortu. Potpuno izbacio pivo i vinjak sa jednom zvezdicom.
Ono jest, za tri meseca, Mitić se smanjio na četvrtinu, kaže ako me sad stigne još jedna korona najebo sam, tri sam odležao, dva puta šprican sa sinofarm, ovako slab kao tuberan da joj uteknem neću. Nije ga stigla nova, a možda i jeste, a on nastavio da slabi i trpi jake boljke. Ubedismo ga da ode do lekara. Kaže on kaki doktor, ništa oni ne znaju, ja sam i ovako utepan, oni će me dotepaju.
Ubacimo ga mi u staru pandu, žena ga odvezla kod nekog interniste Leskovčanina, dalji Mitićev rođak. Gleda on krvnu sliku: uh, uh, uh. Bilo je mrtvaci sa bolji rezultati. Gledaj snajke, vodi ti njega doma, evo gomila lekovi, neka ovo pije kako piše. Mučna duša, nema od čega nije bolestan. Neka pojača hranu malo ćuretina, piletina, jogurt. Da se povrne, pa će vidimo. Za dva meseca na kontrolu, al’ slaba vajda.
Doktore, on ne jede svoje ćurke ni pilići..Ne kolje svoje, mora kupimo. Slabo stojimo, mnogo ga sramota što nema. Odučio se da jede bilo šta, nit mu se jede niti pije. Više nema apetit nego što ima. Vidiš da mu je duša na slamku.
Uzeo Mitić kutije sa lekovima, povadio hartije i čita neželjena dejstva: umor, osećaj slabosti, vrtoglavica, glavobolja; mučnina, povraćanje, dijareja opstipacija; poteškoće sa disanjem; žutica, noćne more, poremećaj erekcije, koja bre erekcija majke vi ga, gubitak kose, halucinacije, epileptični napadi. To samo kod jednog leka, jebo i ministar farmacije. A vidi šta radi ovaj:izaziva noćne more, gubitak pamćenja, pa problemi sa disanjem, depresija, masnoće u krvi, dijabetes; pa ovaj: anterogradna amnezija, šta li mu je to, nikad čuo a mogu da zaradim, slabost mišića, otkazivanje bubrega, aritmija, tahikardije, zastoj srca sa fatalnim ishodom, zatvor, nemogućnost mokrenja…A vidi ovo: može da izazove krvarenje u želucu i crevima, moguć je krv u mokraći, iz nosa iz oka, unutar glave, u plućima i zglobovima. Kad da izazove? Bilo kad, to su teli da kažu. A ti samo čekaj krvave suze.
Mitić odustaje od čitanja. U staru plastičnu kesu nabacao je sve lekove, zajedno sa kutijama, i sve što je od lekova imao pre odneo do kante i bacio u smeće. Travuljinu sa Kosmaja metnuo pred ovce. Hodao je kao avet, ali siguran u to što radi. Nije poslušao ženu koja ga je tešila nadom da ne ubija baš svaki lek i ne ubija svakoga, nego uglavnom leče većinu. A potkače tek po nekoga, omakne se, to je rizik za sve što mećeš u usta. I meso kad gutaš mož’ da se zadaviš.
Ne mora svakoga, reče Mitić, meni je do mene, ja nisam svaki, nego sam ovaj koji sam. Neću se trujem, nešto sam gladan.
Onda je krenuo držeći se za tarabe i plotove, pa otišao u bakalnicu kod Biljane. U veliku kesu strpao dva vinjaka sa po jednom zvezdom, četiri piva u plastiku od po dva kila, safaladu, kilo i po krvavice, spržu, sušene iznutrice, zapečene kožice, dva kila parizera, debrecinere i srpsku kobasicu „ciglu“, kilo i po čvaraka, deset kesa prženog čipsa, slane krekere, usoljenu ribu, raljansku nepeglanu salamu, suvu dimljenu slaninu od trbušine, tri bela hleba, svinjsku glavu, papke i kolenice, džigerice, džigernjače i brizle. Pola penzije dao za to, ništa na poček.
Javila Biljana da neko mora po Mitića, jer on jedva ide i ovako bez tereta, te dođoše po njega i odvezoše ga na kućnu atresu.
Ti preuzmi stoku, a ja ću ovo kupljeno, izdade Mitić naredbu pred gozbu.
Te on uze mušemu, turi je na manji astal. Izvadio je sve iz kesa i narezao od svega po dovoljno, metnuo u tiganj ono što je za tiganj da se prži. Zamezio, pa zamezio još jednom, i došlo mu dobro. Uzeo veliku čašu za vodu, sipao vinjak sa jednom zvezdicom i nasuo u gušu veliki gutljaj. Da, to je to. Plamen u telu, baš jak, gori i žeže svuda, silazi do peta, vraća se u grudi i umanjuje bol. Osećaj života kao u mladosti, udovi se pokreću, lepo mu je sve što vidi. Samo mi sipaj i ne pitaj, rekao je ženi koja je mirno gledala gozbu. Probaj malo, ako oćeš, ako nećeš a ti nemoj, niko te ne tera.
To su bila željena dejstva, ono što se očekuje kad nešto gutaš. Ako nešto izaziva, neka ga, šta god da izazove, čekam, da osetim. Mnogo je bolje od lekova koji nemaju nikakav ukus. Nešto lekovito što ubija a možda i ne. Niko ne zna kako utiče safalada na srčani ritam i noćne more. Ništa bolje od života davno nije osetio.
Živeli! – kaže sam sebi Mitić. Sada mi se baš jebe za sve što me satrlo, šta god da je bilo i da bude nije do mene. Samo da saznam šta je tamo, na onu stranu. Kažu da nema ništa, tišina, praznina, ne osećaš da boli. Nema te a ne znaš. Baš da vidim to što do sad niko nije.
*Tekst, većim delom zasnovan na istinitom događaju, posvećen je uspomenama na moje brojne prijatelje i sve ljude žrtve pandemije, čijem su nestanku doprineli vladarska arogancija i bahato neznanje.
