Beskrajno sam uživao radeći na ovoj knjizi. Napravio sam jedan dugo željeni, neophodni iskorak, beg iz blata naše svakodnevice. Vratio sam se nakratko u meni tako drag svet dečjih pitanja i rasuđivanja, u svet predivnih priča, nadanja i verovanja da je sve moguće, samo ako budemo istrajni – kaže karikaturista i ilustrator Dušan Petričić povodom izložbe „Gideon’s Bible“ (“Gideonova Biblija”), koja će biti otvorena u ponedeljak, 10. aprila, od 19 sati u Galeriji Grafičkog kolektiva.
Reč je o crtežima za knjigu “Gideonova Biblija” koja počinje scenom u kojoj mali Gideon pita zašto je dobio to ime.
Rik mu odgovara da je to ime iz Biblije, a Gideon pita „Šta je to Biblija?“
Knjiga se sastoji od 64 stranice sa uzbudljivim kolor ilustracijama. Koncipirana je na bazi klasičnih jevrejskih biblijskih komentara gde je biblijski tekst okružen vekovima pisanim analizama koje istražuju i sam tekst i prethodne komentare na svaki pasus. U „Gideonovoj bibliji“, biblijski tekst uokviren je efektnim ilustracijama i karikaturama Rika i Gideona, koje se odnose na konkretne pasuse i njihovu diskusiju na teme kao što su Bog, roditeljstvo, trenutne mladalačke muke, literatura, prijateljstvo, kao i saznajna iskustva koja je svako od njih imao…
Da li vam je ikad palo na pamet da ćete se baviti ilustracijom Biblije i koliko vam je legla priča knjige “Gideonova Biblija”, čiji je koncept inspirisan Talmudom?
– Davnih godina kada sam se kao student Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu opredelio za Grafički odsek i ilustraciju i odabrao karikaturu kao svoj umetnički i duhovni izraz, prvi put mi je pala na pamet ideja da bi ilustrovanje Biblije bio veoma uzbudljiv izazov za mene. Pritom sam, naravno, imao na umu jedan potpuno specifičan umetnički pristup. Moj profesionalni život je tekao svojim tokom, bez prilike da realizujem tu ideju. I eto, mnogo godina kasnije, na drugom kontinentu i sticajem raznih okolnosti ukazala se šansa čiji je rezultat knjiga „Gideonova Biblija“.
Ja, kao ateista, sa ogromnim entuzijazmom bacio sam se na projekat. Zapravo, moj ateizam potpuno je nebitan u priči. Ako ste umetnik i bavite se jednom specifičnom likovnom i kreativnom formom koja podrazumeva i karikaturalni pristup, ni u ludilu nećete preskočiti ovakvu šansu.
Kako je nastala “Gideonova Biblija”?
– Moj dugogodišnji prijatelj Rik, verovatno najzanimljiviji čovek koga sam upoznao neposredno po dolasku u Kanadu, postao je prvi put otac u pedesetoj. Ubrzo se razveo i ostao da živi sam sa sinom, da ga podiže, vaspitava i obrazuje. Deo tog duhovnog obrazovanja podrazumevao je i duge razgovore sa Gideonom od njegove pete godine pa nadalje, na temu religije, boga, Biblije, bili su to zapravo Rikovi pokušaji da što tačnije i ubedljivije odgovori na Gideonova pitanja. Ti razgovori, obogaćeni čestim putovanjima po svetu, upoznavanjem drugačijih običaja i kultura trajali su sve do kraja srednje škole. Rik ih je uredno zapisivao. I onda zaključio da bi to mogla biti izuzetno zanimljiva knjiga, ponudio mi da se svojim ilustracijama i karikaturama priključim projektu i eto, to je „Gideonova Biblija“. Oberučke sam prihvatio, naravno, uz samo jedan uslov – da maštam i crtam sa potpunom autorskom slobodom, upravo onolikom koliku je Gideon ispoljio postavljajući svoja pitanja.
Ovde, otac i sin razgovaraju o raznim pitanjima – o Bogu, roditeljstvu, trenutnim brigama mladih, o književnosti, o prijateljima… To, makar iz ove naše perspektive, deluje pomalo egzotično i po temama i po načinu na koji se one tretiraju. Moglo bi se reći da je ta raspričana vrsta dijaloga proterana iz naše javne sfere.
– Mislim da u tome nema nikakve posebne egzotičnosti, osim proste činjenice da mi ovde, u Srbiji, i deca i odrasli, živimo prikačeni na neku vrstu infuzije ne bismo li nekako preživeli šizofrene teme i probleme kojima smo izloženi. Pa nam onda svaki zdrav i produhovljen odnos unutar porodice ili šire, u društvu, deluje egzotično.
Otac Rik je sa ogromnom ljubavlju i odgovornošću vodio sina kroz nepoznate oblasti od kojih su Biblija i Bog samo jedan deo, a priče iz Starog zaveta fantastičan teren za razumevanje onoga što nas čeka kad odrastemo i za pravovremeno uvežbavanje humanosti i životnih veština.
U jednom periodu života ste živeli u Kanadi i odlučili ste da se ovde vratite. Imajući u vidu da se u Srbiji društveno-politička situacija rapidno pogoršava, da li se možda nekad desi da zažalite što ste se vratili?
– Da li sam zažalio što sam se vratio iz Kanade? Nikako! Apsolutno ne! Ovo je zemlja u kojoj sam rođen i odrastao, a šizofrene okolnosti u kojima celo društvo živi, pa i ja sa njim, samo mi pomažu da angažujući svoje lične i profesionalne kvalitete ostanem na čvrstom tlu i ne dozvolim poremećaj poimanja elementarnih vrednosti na kojima smo ja i moja generacija odrasli.
A kako ste doživeli ovo što se desilo glumcu Marku Janketiću, koji je dobio uvrede i pretnje smrću zato što je, komentarišući društvenu situaciju, izjavio da ne veruje da će ovde ikada biti bolje, da bi voleo da njegova deca potraže sreću u nekoj uređenijoj zemlji gde funkcionišu institucije. Za nešto što je opšte mesto skoro poslednjih 30 godina.
– Slučaj Marka Janketića nije ništa novo u ovom duhovnom smetlištu u kojem živimo i precizno odslikava poremećaj koji sam maločas pomenuo. Prostački nacionalizam koji se sa tolikom silinom obrušio na ovo nesrećno društvo dao je vidljive i nesumnjive rezultate – na ivici smo opstanka. A to neobrazovana ili poluobrazovana javnost još ne razume. Taj primitivni nacionalizam je najveća izdaja ovog naroda. Rodoljubi su na drugoj strani, među retkim preostalim borcima u zemlji i među onima koji su iz očaja i nemoći napustili ovu sredinu. Ako išta može da nam pomogne u ovom trenutku, onda je to zdrava, neiskvarena pamet, obrazovanje i elementarno poštenje. Svi su izgledi da bi oni koji su u potrazi za ozbiljnim obrazovanjem i životnim šansama spakovali kofere i otišli, jednoga dana mogli biti udarna snaga koja bi zaustavila propadanje nacije. Ako se steknu okolnosti. Dakle, upravo ono što Marko Janketić želi sebi i svojoj deci. Ko ume i hoće da gleda i prosuđuje, ne može da pobrka ko je u ovoj našoj priči izdajnik, a ko patriota.
Vaše ilustracije za decu i mlade su uvek imale pedagošku dimenziju, dočaranu na zabavan i duhovit način. Kako smo uspeli da sa takvom dobrom bazom dođemo u stadijum u kome smo se kao društvo pretvorili u karikaturu?
– To je pitanje koje i mene muči. Nedavno smo obeležili 100 godina od rođenja Duška Radovića. U tekstu koji sam tim povodom napisao, upravo na to pitanje sam pokušao da odgovorim. Bojim se – bez uspeha. Kako generacije odrasle na pameti i talentu Duška Radovića dovedoše sebe u ovaj bezizlaz? Možda smo ga čitali i razumeli površno ili ga uopšte nismo čitali. Samo smo fingirali, u čemu je ovaj narod bez premca.
Mislim da su se mnogi uželeli ovakvih vaših ilustracija i da će im prijati da pogledaju izložbu. Koliko je vama prijao ovaj rad imajući u vidu da se u karikaturama bavite našom surovom svakodnevicom?
– Beskrajno sam uživao radeći na ovoj knjizi. Napravio sam jedan dugo željeni, neophodni iskorak, beg iz blata naše svakodnevice. Vratio sam se nakratko u meni tako drag svet dečjih pitanja i rasuđivanja, u svet predivnih priča, nadanja i verovanja da je sve moguće, samo ako budemo istrajni. Gledam da što duže plivam na tom talasu bistre vode, dok opet ne pljusnem posred baruštine, koju smo, bojim se zaslužili.
Poseban izazov
Koliko vam je bio zanimljiv princip organizovanja teksta u knjizi, a time i prostora u kome ćete vi intervenisati crtežom?
– Koncept je i sadržajno i vizuelno baziran na Talmudu, jevrejskoj Bibliji, sa pričama iz Starog zaveta u sredini stranice i komentarima po marginama. Ta specifičnost Talmuda, da su, na namerno ostavljenim širokim marginama vekovima dopisivani komentari i drugačija tumačenja osnovnog teksta, meni je, kao grafičaru i ilustratoru, bila poseban izazov u dizajniranju knjige.
Izvor: Danas
