Draža Petrović, kolumna za portal N1
Bila su ona davna socijalistička vremena kada su osnovne škole obilazili narodni heroji sa ordenjem nanizanim na reveru, učesnici raznih bitaka na Sutjesci, Neretvi, Kadinjači, i obično su svoje izlaganje počinjali sa: “Drugovi pioniri i drugarice pionirke, mnogi moji saborci poginuli su u ratu za dobro svih nas, za dobro našeg socijalističkog društva, za druga Tita, a ja sam preživeo da bih čuvao sećanje na te junake, partizane, bombaše, kurire, bolničarke….”
- Kako ste preživeli? – pitali su đaci.
- Paaaa, ja sam bio teže ranjen, stotinu puta sam gledao smrti u oči, takoreći gde god sam bio svud sam poginuo, ali sam preživeo da čuvam sećanje na one koji su definitivno poginuli na braniku naše zemlje – govorio je narodni heroj u svečanoj školskoj sali sa velikom slikom najvećeg sina naših naroda i narodnosti na zidu, a nije Vučić.
Posle su osnovne škole obilazili poznati pesnici, oni su tek bili dosadni tipovi, recituju patosirano dok nastavnica srpskog kažiprstom utišava đake koji se domunđavaju usred poetskog nadahnuća, razmenjuju sličice fudbalera i vuku devojčice za kike.
Posle su svi poznati pesnici i narodni heroji otišli u večna lovišta, pa nije ostalo ništa drugo nego da se jednog dana u školi pojavi jedan od retkih preživelih…
Mnogo godina kasnije, naime, kada je Kristijan Golubović stigao u Osnovnu školu “Đura Jakšić” u Rakovici, svi su se đaci oduševili, jer, brate, Kristijan u našoj školi, koji car, rijaliti igrač, veliki filozof, pesnik sa beogradskog asfalta, narodni heroj iz Zadruge.
- Ja sam vam, braćo đaci, jedini preživeli iz filma “Vidimo se u čitulji”, mnogi moji saborci poginuli su za dobro svih nas, za dobro našeg naprednog društva, ja sam preživeo da bih čuvao sećanje na te junake, plaćene ubice, bombaše, kurire, sponzoruše…. – rekao je Kristijan, narodni heroj koji je preživeo.
Sa njim je je bio i Crni Cerak, narodni pesnik sa Ceraka, tačnije više Crnih Ceraka, narodnih pesnika sa Ceraka.
Onda je nastavnica srpskog rekla Kristijanu Goluboviću da bi odlično bilo da izrecituje đacima neku pesmu, ali Kristijan nije imao pojma koju, pa mu je nastavnica na brzaka dodala pesmaricu Đure Jakšića.
- Đura Jakšić! – uzdahnuo je Kristijan: “Je l’ to onaj Đura Mutavi što je druknuo zemunski klan?”
- Nije taj, po pokojnom Đuri Jakšiću se zove naša škola! – rekla je nastavnica srpskog.
- Eto, i Đura poginuo za dobro svih nas, ja jedini preživeo… – pričao je Kristijan listajući pesmaricu i onda se zaustavio na jednoj te počeo da recituje:
- Padajte, braćo! Plin’te u krvi!
Ostav’te sela, nek gori plam!
Bacajte sami u oganj decu!
Stresite s sebe ropstvo i sram!
Ginite, braćo, junaci, ljudi!
Za propast vašu svet će da zna…
Nebo će plakat dugo i gorko,
Jer neće biti Srbina…
Onda su đaci pitali Kristijana Golubovića da im izanalizira o čemu se radi u toj pesmi Đure Jakšića, a Kristijan Golubović je pažljivo analizirao: “Pa braćo, u toj pesmi se radi o mojoj braći koja su padala po ulicama, plintala u krvi, ginula, i nebo je za njima plakalo dugo i gorko, ja sam sve njih video u čitulji, ali oni mene nisu videli u čitulji, i neće vala, jer jedan je Kristijan Krile!”
Posle je Kristijan čitao drugu pesmu: “I ovaj kamen zemlje Srbije, što, preteć’ suncu, dere kroz oblak… Braćo đaci, ova vam je pesma o kamenjarkama zemlje Srbije, onim kamenjarkama što se deru kroz oblak, ja sam ih upoznao kad sam bio u Zadruzi, te kamenjarke su vam budi bog s nama, misle da su neke ribe, totalno su u oblacima, i deru se!”
Đaci su posle postavljali pitanja Kristijanu Goluboviću. Jedan je pitao: “Koja mu je najveća želja u životu?”
- Pa, brate, šta da ti kažem, voleo bih da se jednog dana ovaj hram znanja zove Osnovna škola “Kristijan Golubović”, da me se mladi sećaju zbog svega što smo ja i moja braća učinili za ovu zemlju, što smo ginuli, što smo ranjavani, što smo ležali po robijama, što nas tukla murija, što smo radili hiljade sklekova i hiljade trbušnjaka… Direktorka, je l’ može po meni da se zove ova škola ?- rekao je Kristijan.
Direktorka Osnovne škole “Đura Jakšić” je rekla da su pravila imenovanja obrazovnih institucija jasna – mora da zaseda prosvetni savet, i ako prosvetni savet utvrdi da je predložena ličnost ugledna i da ispunjava još jedan uslov – da je mrtva – škola se može nazvati po toj ličnosti.
- Znači, sestro, ja ispunjavam sve uslove, ugledan sam, za mene može da garantuje Obrazovna redakcija Televizije Pink, jedino mi fali da budem mrtav, ali mene metak neće, pokušali su da me roknu, ali neće me kuršum, braćo i sestre! – objasnio je Kristijan Golubović, po kome će se kako je vreme došlo, sigurno zvati neka obrazovna institucija, jer boljeg nemamo.
U stvari, imamo jednog boljeg, ali po njemu će se zvati fakulteti.
