Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Izjava Marka Janketića je lozinka i naslov ovog teksta.
Dok bejah (opravdano) odsutan sa ovog mesta, važni događaji su polako odlazili u senku još važnijih, a najvažniji u istoriju. Biće to čudna povest kad je naši daleki potomci budu čitali kao hroniku nemogućeg, ako u to doba istorija još bude postojala.
Biće to fantastično štivo koje će dalekog čitaoca možda dovesti u sumnju da se to što je napisano o zaumnoj prošlosti njihovog naroda uistinu događalo Oni koji ne budu verovali u podvige predaka, njihova lutanja, robovanja, u čudovišta koja su ovde vladala i slavljena, u podaništvo, građanski kukavičluk, masovnu lobotomiju i kratke predahe u slobodi – biće sasvim u krivu. Tako nam je, i možda će se nekada saznati sva istina o nemoći. Suviše dockan za nas, ali možda ne za one koji će se čuditi plemenu iz koga su nastali.
Naša istorija za traume u budućnosti, upravo se odvija kao tragedija u vodvilju, i svakoga dana dobija nepoznate oblike razaranja života kojima nismo dorasli. Samo zbog toga što im ne možemo ništa, iako ih vidimo svuda oko sebe. Pitanje zašto im ne možemo ništa postaje suvišno pred nagoveštenom zaštitom imena i dela Vladara, i razumevanjem oblika vladavine kao neporecive dogme. Pred licem vlade novinari i građani koji se ne boje svojih javnih misli, proglašeni su za najveću opasnost, i to oni koji se usuđuju da pred javnost slobodno iznose svoj jeretički govor.
Oni su izloženi uvredama, pretnjama, ciničnom nipodaštavanju koje dolazi od vrhovnog vladara koji je tako otvorio lov na sve one koji mu uskraćuju divljenje. Oni su u istinskoj opasnosti, i moraju da budu spremni da se brane. Onako kako govori Marko Janketić: neću otići odavde, ali ako krenete na mene, braniću se od vas. Dok mogu. Odbrana od njih, to je dužnost prema sebi i prema svima, i to jednom nije moguće izbeći.
Uspostavljen je vladajući moral oktroisane istine, uz novu vrstu fanatizma začetog na samom vrhu države i rasutog poput kuge u slabe mozgove koji javno obećavaju smrt svima koji ne liče na njih. Tako je željena ljubav prema kralju ostvarena kao njena brutalna negacija: obećavanjem smrti svima koji opravdano ne veruju u ono čega nema.
Tragajući za junacima ovoga doba koji bez čekanja ulaze u srpsku istoriju, jedan mali grad u Srbiji je našao velikana koji bi mogo da bude kamen ili cigla, ojačanje u temelju varoši. Biće proglašem počasnim građaninom, licem koje se, brojeći mnoge decenije, jedino izdiglo iznad običnih ljudi, i grad učinilo većim taman za svoju nepojamnu veličinu, na ponos njegovih žitelja i generacija koje upravo dolaze.
Šta je počasni građanin, i koje počasti ima? To mu nekako dođe kao staleška stvar, jasna relacija i daleka razlika između običnih ljudi, čiji je značaj samo u neprimetnom postojanju pred grandioznim pojavama koje zasenjuju običnost i izrastaju u simbole mističnog i nepoznatog.
Lepo ga dočekaju kad dođe, pokazuju mu palanačka udvorička dostignuća, klanjaju se, metanišu i uzdižu ga daleko iznad počasti. Dok traje. A kasnije, deo udvoričkog stida brisaće iz istorije varoši neki drugi ljudi. Ako tražimo analogije, mesto počasnog građanina među živima, nekako je slično aleji zaslužnih građana među onima koji su prešli na drugu stranu. Beznačajni su u većini na obe strane.
Nezaslužni i nepočastvovani građani su samo šaka zemlje ili stavka u glasačkom spisku, kao žive ili mrtve duše. Oni su supstanca za obrede pred večnom slavom onoga koji ih je porazio.
Šta će sa njima biti u Srpskom svetu, nekom bloku sličnog izmaštanog imena, ili u narodnom pokretu za državu? Kao da nema dovoljno energije i elana, zastalo se u čekanju ideje koja nije ostvariva, a pokret za državu je sporan u samom određenju, i jezičkoj nelogičnosti. Hoće li to biti sektaški polis sa ideologijom vođe i njegove neporecive volje, pa dakle i samoizabranom elitom koja bi takvom nakaradom rukovodila dekretima? Ili masovni pristup nečemu što se ne može razumeti kao dobro, model koji bi produžio život pohabanom gospodaru u ličnom pandemonijumu (području zla i bezakonja).
Profesor Ognjen Radonjić u razgovoru za Novu kaže da nama vladaju sadisti, kojima nije dovoljno da nas ponižavaju i maltretiraju, već moraju da nam se smeju u lice (slučaj D.J. Vučićevića). Mnogi će svoju budućnost potražiti daleko odavde. Ovde su talenat, znanje, integritet, empatija i altruizam nepoželjni.
Teza Ognjena Radonjića o sadizmu je slutnja o otvorenom i opštem zlostavljanju, režim više nema nameru da demokratskom mimikrijom sakriva ono najgore što čini i smera.
Ideja Pokreta se, kao prilog ovom mišljenju može razumeti kao dokidanje demokratije, i nestajanje posredništva između vođe i naroda. Odbacivanje smokvinog lista sa golog monarha pred građanima čiji se mazohizam čini beskonačnim.
Uzaludna projekcija nekakve države koja bi bila bolja od ove nepostojeće, samo je traganje za amalgamom produžene agonije Falstafa na vlasti. Ali nikakva država nije moguća bez iluzije o tome da kosovska agonija dovodi do izdisaja jedne obmane. I da je to konačna pobeda nad umom.
Ništa ne sprečava Počasnog građanina da traži sebi junake koji zbirom svojih najgorih osobina podsećju na njega i čine ga potpunim. Njegov prijatelj sa poternica Milan Radoičić je sa najvišeg mesta proglašen čuvarom Srba na Kosovu. Svi se plaše njega, naročito Srbi. On nije baš za akademika, kaže Vladar, ali neke stvari jako dobro radi. Simo Spasić je bio u lancima zajedno sa D.J. Vučićevićem, kad je ovaj tamnovao zbog 'novinarske hrabrosti'.
To je tim vođa sastavljen od najboljih prijatelja, nerazdvojih u onome što čine. Narodni pokret za državu vodiće najumnije srpske glave, za sada nije poznato gde.
