Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Baš kao u jednom starom vicu koji danas nije moguće ispričati u integralnoj i izvornoj varijanti a da ne završite na lomači političke korektnosti, šanse Mila Đukanovića da pobedi na izborima su sedamdeset odsto, a šanse da ih izgubi su – sto odsto.
Dobro, nije baš tako. Možda uspe da napravi neočekivani preokret, tu mogućnost nikada ne treba odbacivati jer mačor je to sa devet političkih života. Ali niko nije baš siguran da ovaj koji sada troši nije ipak deveti. Odnos snaga je takav da je ovaj put baš teško zamisliti da ne izgubi. U tome je, dakle, razlika između Đukanovića i njegovog beogradskog kolege: potonji izlazi samo na izbore na kojima su mu šanse za pobedu nešto iznad sto odsto, a za poraz negde oko nula odsto, ili nešto manje.
Za to se unapred pobrine multidisciplinarni tim stručnjaka, sa obeju strana zakona i ustava. Ima u tome, valja priznati, nečega nelogičnog. Milo je kao predsednik i premijer skupio toliko radnog staža da bi mogao odmah u penziju bez da se bavio bilo čime drugim u životu, što ga čini simboličkim opozitom bivšem princu Čarlsu koji je sve do životne dobi u kojoj se ljudi penzionišu radio samo jednu stvar: čekao da postane kralj.
I dočekao tek mnogo kasnije, kad običan plebs troši umirovljeničke dane u lokalnom pabu. Da je bio malo slabijeg zdravlja, ne bi „radio“ ni jednog dana u životu. A zašto je nama ovde sve to uopšte važno? Poređenja radi, zato što nismo sami na svetu, i zato što nam istina o drugima govori istinu o nama. Milo je bezmalo tri i po decenije vladao, i mnogi će reći da je napravio Crnu Goru po svojoj meri.
Kakva je to mera nije na meni da sudim, ali vidim da će verovatno otići s vlasti a da nebo neće pasti na Crnu Goru, i vidim da je tamo stvorena i održana – pa makar ponekad i na ravnoteži straha – kultura političkog i svakog drugog koegzistiranja u kojoj su svi prihvatili da niko od njih nije i ne može biti „cela“ Crna Gora ni u jednom smislu reči, i da ne može nikoga ko je na suprotnoj poziciji prognati i ostaviti s druge strane političke legitimnosti, pa i pukog javnog postojanja. A šta je za to vreme – ne, ne za to vreme, nego za tri i po puta manje vremena! – uradio ovaj naš nesrećnik?
Uništio vlastitu stranku pretvorivši je u bizarno udruženje diletanata i mućkaroša bez tragova identiteta i integriteta. Spalio sve državne institucije samovoljno postavljajući ergelu konja i kobila za senatore i otvoreno se rugajući što njima, što svima nama. Razvalio svaku opoziciju po dubini i širini. Učinio od ogromne većine medija kloaku neizdrživog mirisa i nepojmljivog hemijsko-bakteriološkog sadržaja. Ponizio najproduktivnije delove društva, svakog dana iznova im demonstrirajući koliko su nevažni i nemoćni. Zakovao Srbiju za magareću klupu Evrope, da služi kao primer i opomena kako se može temeljito zalutati i propasti, i još ni ne primetiti šta ti se dešava dok ne bude prekasno za sve.
I nakon svega toga, nama su nezamislivi izbori na kojima će on prosto izgubiti i još prostije predati vlast. Jer je on takve izbore učinio nezmislivim i neodrživim. A čak i kad bismo mogli da zamislimo nešto takvo, nezamislivo nam je šta bi usledilo već jutro nakon njega. Nije li sistematski prognao i marginalizovao sve iole normalno, pametno, časno? Nije li na kvazipolitičkom poprištu ostavio mesta samo za dežurna strašila, sa zadatkom da stvaraju utisak kako bi bez njega i posle njega ne samo moglo, nego i moralo biti gore?
I onda neko sa ovih strana uzme pa lamentira nad Milom Đukanovićem i njegovim trodecenijskim nasleđem?! Crnom Gorom koja, kakva god da je, ima vlast i opoziciju, ima parlament i medije, ima svoje mesto u evropskoj političko-bezbednosnoj strukturi? Da ovaj ovde ostane tri decenije, ne bi više bilo ničega. Možda onaj skrnavko da mu poje ditirambe s naslovnih strana koje više ne bi imao da čita, i DJ Žeks da pravi lažne žurke mameći njegove izumrle pristalice da izađu pred njegove odumrle protivnike.
