Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Dugi su dani u bolnici, o večerima da i ne govorimo: rano se i dalje smrkava, pojedeš krotko raskošnu bolničku večeru u vreme kad bi kod kuće tek ručao, i pred tobom se otvori okean „slobodnog“, zapravo praznog vremena, koje nisu svi ni radi ni u mogućnosti da ispune utehom beskrajnog spavanja.
I onda se, tako, divani i divani i divani… Dok reči ne utihnu, takoreći dopola izgovorene, utopivši se u snu od napornog prisilnog nerada, i tišina tek nakratko, na koji sat, osvežavajuće prostruji bolničkim hodnicima i sobama.
Ne učestvujem u razgovorima koji me ionako zamaraju, ali oni svejedno dopiru do mene, prostor je mali a čujnost dobra, pa se nerazgovetni mrmor očas pretvori u niz rečenica od kojih nema odbrane.
Ali, kakve su to rečenice? Čega u njima ima, a čega nema? To je ono što me ovde zanima, a mislim da ni drugima neće biti nezanimljivo.
Pre pet godina, prilikom prethodne zdravstvene katastrofe, dovezlo me s plavog Jadrana i isprva smestilo u opštežiteljsku bolničku sobu u kojoj je danonoćno treštao TV Pink, a dvojica dilbera – kao da su netom izašli iz nekog Basarinog romana – povazdan su se, preglasno i preglupo, preganjala o tzv. politici, što je značilo da je jedan bio jako „za“ Vučića a drugi jako „protiv“ Vučića.
Ostali su tercirali tu i tamo, više kibicerski i da podjare raspravu; ja sam uzalud jastukom prekrivao uši. Elem, onaj koji je bio za Vučića pričao je one floskule koje se već pričaju kad si za Vučića: šuplje i beznadne, u osnovi tužne; reči poraženog čoveka koji ne zna i ne razume ništa o vlastitoj nesreći, i umreće ne saznavši ništa o njenoj prirodi.
Onaj koji je bio protiv Vučića bio je, međutim, mnogo gori, jer je govorio sve one stvari koje se govore onda kad misliš da si protiv Vučića, a zapravo nisi nego si protiv stvarnosti i vremena u kojem živiš, a zahvaljujući jednom tragičnom nesporazumu poverovao si da ih baš Vučić oličava: to je onaj što „izdaje Kosovo“, što „pušta p*dere da paradiraju“ itd. Onaj isti Vučić koji je još odavno smislio i vatreno zagovarao sve te argumente koje danas misliš da imaš protiv njega.
Tako je to, kažem, bilo pre pet godina. Pre korone, pre Kurtija, pre Kijeva, pre…
Pet godina kasnije, u novom zdravstvenom brodolomu – a svaki je spektakulariji od prethodnog – eto me ponovo u bolnici, doduše drugoj i u drugom gradu, ali u istoj zemlji, onoj kojom i dalje vlada to polumitsko i kanda već nadvremeno biće zvano „Vučić“.
Dve nedelje sam osluškivao, ćulio uši: jedna muška soba, druga muška soba, ženska soba, sestrinska soba… Priča se neprestano da se ispune duge večeri, smeje se, čak se i zapevucka ili zaplačucka, telefonira se beskrajno pa se onda opet diskutuje sa sapatnicima i dokrevetnicima o svemu i koječemu, bezbrojne hiljade reči prelaze preko usta lažno dokonih bolesnika, ali Njega, gle, niko ne spominje.
Baš niko. Baš nijednom. Za dve nedelje. Ni imenom, ni aluzijom. Kao da ne postoji i nikada nije postojao, ili kao da mi ne postojimo u njegovoj, nego u nekoj sasvim drugoj zemlji, gde se za njega možda nije ni čulo.
Ako je suditi po mojim bolničkim druzima i drugaricama, o njemu se nema više ništa za reći. Sve reči su odavno izgovorene, i sve su pale mrtve. I sve počivaju u zajedničkoj grobicu udavljenih, obesmišljenih reči.
Ne radujte se olako vi koji ste protiv njega: ne mora ovo nestajanje sa usana podanika biti njegov poraz, može biti i njegova pobeda. Jer, nije li to baš ono što je hteo? Ukinuti svaku politiku, pa čak i svoju, koje ionako nema. Malo-pomalo nametnuti sebe kao prirodno stanje stvari, nešto što kao da je tu oduvek i zauvek i o čemu je bespredmetno trošiti reči.
A opet, čovek je biće kojem je nada upisana u DNK: da će sve opet biti dobro, da će na svojim nogama izaći u svet, da će ova naizgled nehajna ćutnja o onome o kome se više nema šta za reći jer je toliko dosadno besprizoran pokazati da i njegovom peščaniku uveliko curi gornja polovina.
I još jedna nada, najluđa od svih: da ga, kad peščanik iscuri, neće zameniti oni koji su protiv njega tako da nikada ne poželiš da budeš sa njima na istoj strani.
