Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Dok sam pušio, ništa mi nije falilo. Ne znači to da je pušenje dobro za zdravlje, nego da je to bilo baš davno, bio sam mlad i zdrav kao ruža, mogao sam volu rep da iščupam, mada u mojoj okolini nije bilo volova (osim dvonožnih), a i nisam bio sklon da živim bićima čupam nešto što im treba.
I dok sam redovnije pio, bio sam u dobroj formi. Kako sam proredio, pa na neko vreme i gotovo napustio alkohol, tako su i ostaci mog zdravlja nekako svenuli.
Ne znači to, ne bar nužno, da je alkohol dobar za zdravlje (mada, moje crno vino, hm…), ali znači da može da bude nekako povezan sa radošću življenja, a bez te temeljne radosti nema ni zdravlja, kako god okreneš.
Šta pisac hoće da kaže? Prvo: treba se čuvati poroka, jer se odviše lako pretera. Drugo: još više od poroka, treba se čuvati besporočnosti i njenih apostola, naročito ako ovi steknu izvesnu društvenu moć, koja podrazumeva i moć neposrednog intervenisanja u vaš život.
Nova ministarka zdravlja krenula je u krstaški rat protiv pušenja u svim javnim prostorima gde je još dopušteno, a to se svodi na kafiće, kafane, klubove, restorane; sa svih drugih mesta prognano je još ranije. Ne sme se, recimo, pušiti na radnom mestu, poput novinske redakcije: doajeni ovog nervoznog posla okreću se u grobovima kao ventilatori podešeni „na dvojku“.
O pušačkim delovima u vozu ili avionu odavno ne smete ni misliti – oni postoje još samo u starim filmovima, i to je deo njihovog neponovljivog seksepila: lepi automobili (ajkule, bube, aston martini), lepe žene (s onim frizurama iz šezdesetih), psihodelični enterijeri i… jelo, piće i pušenje svugde gde se radi i svugde gde se uživa.
Kako god, ministarka bi da, nakon svih drugih mesta, protera duvanski dim i sa mesta rezervisanih, u osnovi, za porok. Ili, blaže rečeno, za uživanje. Za susrete javne i tajne, za druženja, za rađanje i raskidanje ljubavnih veza, za sve vrste samozaborava koje su ljudskom biću ponekad najbolja terapija.
Ne pušim, rekoh, već decenijama. U isuviše zadimljenim prostorima ne osećam se dobro. Treba li onda da aplaudiram ovoj želji i nameri?
Da bi mi to bilo moguće, morao bih da živim sam na ovom svetu. Ili da svi ljudi oko mene budu isti kao ja (što bi mi bilo prilično dosadno). U stvarnosti, nije tako. Mnogi moji prijatelji puše. Većina, po svoj prilici. Zato bez roptanja „trpim“ njihov dim i samo zahtevam dobru ventilaciju, bilo prirodnu ili mehaničku, bilo u javnom ili privatnom prostoru. Toliko možemo da učinimo jedni za druge.
Ministarka, međutim, hoće direktno da interveniše u naše druženje, u naš suživot, u način na koji supostojimo. Nisam siguran da je dobila mandat za to, niti da se taj mandat može dobiti tek tako. Još manje sam uveren da stvar koja se tiče načina života u jednom društvu može biti prepuštena arbitraži jednog ministarstva, jednog ministra, u jednom mandatu. To su, što se kaže, „procesi dugog trajanja“.
Ne bi li njen posao, uostalom, trebalo da bude sređivanje stanja u zdravstvenom sistemu i zdravstvenim ustanovama? A stanje je takvo da bi imala posla za deset mandata.
Umesto toga, eto nje kako se namerila da „sređuje“ građane, civile. Otprilike kao kad bi ministarka kulture krenula u prevaspitavanje pozorišne publike po svojoj meri. Ona, međutim, s publikom nema ništa, osim što je publika njen poslodavac. Njeno je da omogući pozorištima uslove da normalno rade.
Vidim da se ovih dana dosta piše o „sebičnosti pušača“. Ona postoji, nije iz prsta isisana. Mislim da sam i sam znao da budem takav, i ne znam da li me opravdava to što sam bio jako mlad.
Postoji, međutim, i sebičnost one druge vrste, i ne tiče se samo „ideoloških nepušača“, kako mislim da bi ih trebalo zvati, nego svih revniteljskih apostola ideologije ili vere „zdravog života“, čija rigidnost takođe zagađuje živote drugih. A ako im daš vlast u ruke, očekuj čuda i pokore.
Najlepše je pak u zavetrini starih filmova, u tehnikoloru, baš šteta što se ne može ostati tamo na duže.
