Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Da li je zaista postojao Zoran Đinđić? I ako jeste, ko je i šta je on (nama) bio?
Znam da pitanje deluje bizarno, možda i neukusno. Ali, prošlo je već dvadeset godina i možda je vreme da se ono postavi u tako ogoljenoj formi.
U međuvremenu su odrasle generacije koje ne samo da se ne sećaju Đinđića kao čoveka i političara u ovozemaljskoj neposrednosti njegovog postojanja i delovanja, nego je pitanje imaju li uopšte ključ za tumačenje njegove uloge – stvarne i potencijalne – u onome što je trebalo da bude projekat velikog (i ovaj put, ha, trajnog) povratka Srbije u “normalan svet”.
Mnogi među nama, Đinđićevim savremenicima, bili su ubeđeni da je to jedini stvarni zadatak srpskog političara na početku XXI veka, nakon više od desetleća potpune devastacije. Mnogi među tim mnogima verovali su da je to pre svega Đinđićev posao jer – ako neće on, ko će? Znao je šta nam se dogodilo, razumeo je zašto nam se to dogodilo (o tome trajno svedoče njegovi politički spisi i članci) i delovalo je da barem u osnovnim crtama zna kako se iz tog čabra izlazi, postepeno i nepovratno, bez odviše jake kontrareakcije društva. Ovo poslednje možda i nije bilo tačno…
Dvadeset godina kasnije, mi tadašnji, sve izgubljeniji u vremenu, i dalje raspravljamo o tome ko ga je “zapravo” ubio i zašto, kako dešifrovati famoznu “političku pozadinu” atentata – kao da ceo taj čin nije jedna velika, kompaktna, mračna “politička pozadina” bez prednje strane – i kako bismo, mada odavno znamo da nećemo pronaći nikakve suvisle dokaze, za to nekako optužili ili zli Zapad ili zlog Koštunicu i ekipu, šta je već kome draži ugao lagodnog samozavaravanja.
A u međuvremenu se, rekoh, dogodilo toliko toga što je te stare i oduvek jalove rasprave učinilo sasvim bespredmetnim, pa su zapravo dosadne i nama, a kamoli onima koji su došli posle nas, znajući o Đinđiću samo ono što su čuli od nas – pod uslovom da su uopšte hteli da nas čuju. Jer, kao digitalnim urođenicima, njima je svet uglavnom nastao juče ujutru, kad su se sami rodili.
Projekt normalizacije i stabilizacije je istruleo pa umro, Srbija se degenerisala u područje trajno obeleženo autoritarnošću, siromaštvom (ne samo materijalnim) i nekom vrstom endemskog društvenog autizma. I na globalnom nivou došlo je do promena koje nikako nisu radile za “povratak Srbije u normalan svet” jer je destabilizovan i sam narativ o tome šta je to uopšte “normalan svet”.
Doduše, destabilizacija tog narativa uopšte nije smetala nekim drugim društvima, gde je postojao minimalni pozitivni konsenzus šta se hoće i od čega se beži, da se i sama upišu u taj mejnstrim relativizovane evropske normalnosti, pa da ga onda – našavši se jednom unutra, u EU, NATO, Šengenu etc. – kritikuju i osporavaju do mile volje.
Srbija je, međutim, tragično kasnila. Nakon ubistva Zorana Đinđića, to kašnjenje je moglo samo da se povećava. Tako da je to danas većinski zemlja kiselog grožđa: u njoj se ritualno prezire sve ono što joj je ionako nedostupno.
A nove generacije, biološke i političke? Većina se formirala u nekom veštački i potuljeno nasilno postpolitičkom okruženju, gde se o tzv. javnim stvarima ponosno ne razmišlja i sa zadovoljstvom se nema stav. A i kad se taj stav pojavi, pomisliš da bi možda bilo bolje da se nije ni pojavio.
I šta onda njima uopšte može simbolizovati figura Zorana Đinđića? Za većinu među manjinom onih “sa stavom”, Đinđić je politički praotac onih koji “prodaju naše Kosovo”, uvode Srbiju u odvratnu Evropu kojoj ona dušom uopšte ne pripada, odvajaju je od majčice Rusije, nameću joj liberalni, raskalašni način života koji podriva i uništava “srpsku porodicu”, naš način života i sve naše rednosti.
Ako ste mislili da je ovo najgore – nije. Manjina među manjinom onih “sa stavom”, one i oni koji vole misliti o sebi kao o avangardi emancipacije i klasno-kulturnog oslobođenja, u figuri Đinđića vide elitni izdanak kompradorske buržoazije, onog čija je misija bila da uvede Srbiju u kavez neoliberalnog kapitalizma, ko je ukinuo “dobar, socijalistički” zakon o radu, ko je hteo da od Srbije napravi još jednu nehumanu košnicu poluperiferijskog kapitalizma u kojoj bi se ljudi po ceo dan dovijali kako da prežive, umesto da uveče, odmoreni od ne preteškog posla idu na besplatno predavanje o teorijskom radu drugova Moše Pijade i Alena Badjua, nakon čega bi usledila igranka – drugarice biraju.
Srećom, izbegli smo to, zar ne? Tako da oni, naučeni da gledaju dijalektički i oslobođeni malograđanskog sentimentalizma, za Đinđićem uopšte ne žale.
I tako je, dakle, prošlo dvadeset godina. Đinđić je kao politički pisac i filozof odlično dijagnostifikovao mnoge srpske hronične bolesti, ali kao političar nije dospeo da bar neke od njih izleči.
A šta bi bilo da atentata nije bilo? Možemo o tome da maštamo koliko hoćemo; meni se ponekad čini da bi, digavši ruke od popravljanja Srbije, danas bio “politički analitičar”, daleko najpametniji u studiju, ali koji ne može ni da se čuje od nadvikivanja budala oko sebe.
