Piše: Svetislav Basara
Nego šta će nego će „nam“ trebati. Čekajte samo da Jakov Milatović u drugom krugu pobedi Mila Ðukanovića - ako ga uopšte pobedi - pa poslušajte kako će (pseudo) pozicioni mediji i javnost zagrajati - „treba nam Milatović“.
Kao što „nam“ je onomad trebao Krivokapić, kao što nam je posle Krivokapića trebao Stanivuković, kao što nam uvek treba neko ko će strmopizditi nekog od srpskih „nepomenika“ (novotermin Jova Bakića) koje - za razliku od boljih Srbijanaca - ne mrzi da dignu d*peta, da se maličice oznoje i da igraju za raju. (J*beš taktiku.)
Koliko god ja mislio da je Milatović u suštini de lux Borat Krivokapić, koliko god se on u politiku razumeo koliko Krivokapić - što će reći ko Marica u kriv qwrz - svejedno i to što će Ðukanovića pobediti uz pomoć „dva loša“, ako ga pobedi, pobediće ga zasluženo.
Ako Milatović pobedi, istog će trenutka po Srbiji i srpskim zemljama odjeknuti serija snažnih eksplozija, neobavešteni će pojuriti u skoništa zabludno misleći da je rat u Ukrajini eskalirao, ali bezrazložno će paničiti. To će meni pucati qwrz što je Milatović pobedio a Ðukanović izgubio.
U politici je slično kao u s*ksu: ne guze lepi, nego uporni. A kako će posle naguženi proći, to je stvar za koju mi takođe puca qrwz; kako su birali, tako će biti naguženi. Znate posle čega nema kajanja. Čist račun, duga ljubav. I sl.
Naravoučenije: i u politici i u s*ksu guženja mora biti, sve je to dozvoljeno, sve je moguće, ali dve stvari su nemoguće: stvar 1. ne možeš se guziti a da ti ne uđe i stvar, 2. ne može umesto tebe guziti neko drugi, a da ti doživiš orgazam.
A upravo su te dve stvari glavna strategija nekolikih grupa građana koji se lažno predstavljaju kao opozicija. U Crnoj Gori nije (i nije bilo) tako. Ðukanovićeva vlast je bila stvarna vlast, crnogorska opozicija je bila stvarna opozicija. Pritom je u Crnoj Gori odnos vlasti prema opoziciji i opoziciji prema vlasti bio nemerljivo uljudniji i neostrašćeniji nego što je to ikad bio slučaj u Srbiji.
Videlo se to lepo u noći posle prvog izbornog kruga. Ðukanoviću rezultati nisu bili mili i dragi - ništa čudno, decenijama je glatko dobijao izbore - svejedno, sačuvao je prisustvo duha, nije bulaznio o krađi, niti najavljivao pomore i glad ukoliko izgubi izbore. Milatović je - vidljivo i s dobrim razlogom, veseliji od Ðukanovića - takođe odmereno najavljivao trijumf.
Naravoučenije 2: Crna Gora, obrni-okreni, ide ka daljem uljuđivanju i (vrlo) postepenoj institucionalizaciji, dočim Pijemont, Srbija, ne da tapka u mestu nego se bliži povratku na pretpolitičko stanje rata svih protiv svih. Lepo sam ja onomad rekao - tj. džaba krečio - da za Srbiju prioritet ne bi trebalo da bude normalizacija odnosa sa Kosovom - još manje kosovska reintegracija - nego normalizacija odnosa unutar nje same i integracija sa samom sobom. A tu ni Milatović ne pomaže.
