Piše: Svetislav Basara
Tokom godina lično sam upoznao većinu srpskih nacionalno frustriranih društvenopolitičkih i kulturnih radenika i verujte mi na reč da niko od tih dilbera u privatnom životu nije frustriran, osim zbog eventualne nejebice ili impotencije.
Ima, doduše, i istinski nacionalno frustriranih, Koštunica na primer, ali on je urođeno frustriran - da ne kažem baš hendikepiran - i kao takav je izuzetak od pravila po kome nema izuzetaka od pravila. Pogledajte, recimo, Bećkovića, stavite ruku na srce i recite da li vam izgleda nacionalno frustrirano. Daleko od toga, sija od životne radosti dok priča o podzemnim gradovima zaklanih Srba, blista od stvaračke sreće, uživa u svakoj izgovorenoj reči. Osim što se profesionalno „ćera još“, povazdan ćera komendiju. I to na vrlo duhovit način, što je opet izuzetak od pravila da su nacionalno frustrirani dilberi i džebraci teški dosadnjakovići i smorovi.
Kao što su u Srbiji „zakoni za protivnici“, tako je i nacionalna frustracija rezervisana i za široke narodne mase. Koje - dobro pamtim - sve do tamo negde sredine osamdesetih uopšte nisu bile frustrirane. Naprotiv. Sve dok se narodu nije dogodio narod, narod u Srbiji je bio neuporedivo vedriji i veseliji od svih naroda u svim zemljama u kojima sam do tada bio.
Nemam visoko mišljenje o narodima, uključujući „naš“, ali istine radi, treba reći da nacionalna frustracija koja već 30 i kusur godina pustoši Srbiju nije nastala u narodu - i iz narodnih srdaca, da se izrazim epski - nego je narodu uvaljena kao mudo umesto bubrega iz prostog razloga što bi nekom nacionalno nefrustriranom narodu bilo jasno kao dan da su uvaljivači nacionalnih frustracija, društvenopolitički i kulturni radenici neznalice, nepismenjakovići i zgubidani, rečju - gola g*vna.
Da bi napred pomenuta elita - stoput gora od rulje (M. Kovač) - bila nefrustrirana, da bi uspela u životu i pride dobro zaradila, mora biti frustriran narod. Verovatno mislite da k*njam, verovatno se pitate kako je moguće frustrirati ceo jedan narod. Vrlo lako. Možete to i eksperimentalno proveriti. Otiđite na bioskopsku predstavu, na polovini filma dreknite „vatra, spasavaj se ko može“, pa ćete videti kako će svi prisutni, gazeći jedni preko drugih, zaglaviti na vrata.
Isto se - samo na mnogo većoj skali i sa mnogo težim posledicama - događa kad uvaljivači muda nacionalne frustracije, umesto bubrega demokratizacije i institucionalizacije, poviču „kolju nas“. Momentalno se probude instinkti, a ustuknu obziri.
Sad će naivčine da graknu: ne verujemo da postoje ljudi koji bi zarad ličnih ambicija i šake dolara svesno gurnuli sopstveni narodi u propast. Još kako postoje. Niče, recimo, tvrdi - a K. G. Jung mu daje za pravo - da je čovek u izvesnim situacijama spreman da ubije brata, da bi istopio njegovu mast i namazao svoje čizme.
Napomena: dilberi koji u bioskopu dreknu „vatra“ idu u zatvor, njihova braća po pokvarenjaštvu koja dreknu „kolju nas“ završavaju u srpskom Hall of Fame, a poneki i u SANU.