Marko Šelić Marčelo, kolumna za ''Danas''
Zbog narojenih pretnji, moj drug Marko Vidojković je relociran. Mi ostali smo u najmanju ruku dislocirani. Ovo je vreme ispalo iz zgloba, reče davno veliki bard. Nameštanje u ležište isuviše boli; radije biramo da živimo polomljeni.
Jednom sam skršio rame. Taj komplikovani mehanizam može se precvikati na više načina; neki su takvi da vam tvore privid kako ste samo ugruvani. A lepe vesti primaju se dobro čak i kad ih sami izmislite. Čovek misli da mu nije ništa dok god mrda. Istina, pojedini pokreti zadavali su mi nepodnošljiv bol – ali druge sam izvodio bez ikakvih smetnji. Misli pozitivno, kažu motivatori, a nećemo valjda pored njihovog vrlog cvrkuta slušati gavrane slutnjonoše.
U urgentnom centru visoko se vrednuje kad u njega uđeš mlad i na svojim nogama, razgovetan, nezamagljen supstancama, dakle poster-boj opšteg gesla „imamo mi preče probleme, pusti to“. Praktično se naljutiše na mene što im se obraćam: „Pišite, sestro, žali se na povredu ruke, ima podliv tu i tu veličine te i te, nek maže mast ovu i onu.“
Tako se zgodilo i zato što sam se onamo zaputio dan nakon saobraćajnog udesa, potpuno zasluživši opasku „je l’ vi razumete reč URGENTNO u nazivu urgentni centar?“ – ali meni je sinoć vaistinu delovalo da sam samo pretrpeo udarac i da je stvar prilično podnošljiva, nevredna kukumavke.
„Pusti to“.
Ideju da se na urgentni ode sutradan valja pripisati i faktu da sam bio čuknuo i glavu. Ishod: sedam dana mackao sam kremu na modricu ne obazirući se na vapaj koji mi je saopštavalo ramo, ramo, drug moj. A bilo je u tome diskretno taman ko Vidojković. No, upozorenja nije imao ko da sluša. Jer glava je bila čuknuta. Nedelju dana kasnije napokon sam otišao na snimanje.
Pokazalo se da moj Ramko Vidojković nije bio lud i nimalo nije podvriskivao koješta: „Kako je moguće da ne urlate od bola a živite polomljeni?“, pitao me lekar, i dobro se sećam poštenja tog odgovora. „Moguće je jer nisam normalan. Znate, udaren sam u glavu…“
Koliko još godina od ovog zaključka deli moju zemlju?
Dok ovo kucam, božanstvo sinhroniciteta između života i Jutjuba pušta mi pesmu „Ona se budi“, novotalasni hit koji se često orio i sa zvučnika na raznim protestima. Upravo prođe stih „celog života nečim joj pune glavu“. A odnekud iz komšiluka čuje se evrovizijski kandidat „Samo mi se spava“.
Kažu da poentu treba tražiti u vezi između jastuka i jastoga: golemi robotički rak, ako sam dobro video, u stvari je Transformers – na kraju se preobrazi u moćnog robota; san je tek regeneracija, prikupljanje snage. Spavači bivaju iskopčani iz matriksa, buđenje je trijumfalno. O, da bar. Mislim se: kad sam se poslednji put probudio iole ovako?
Nasučem se na dan kao Titanik, odbijem tu spoznaju, navijem još tri alarma. Buđenja bole. Spavanja krepe, ali ne one krepale: ustaju sa zombijskom rutinom da se isteturaju do sledećeg počinka, i toliko. Svaka pobedonosnost izostaje, to nije taj dan, ili još gore – što reče jedan aforističar, „to nije TAJ kamen, Sizife“. Pesma nije nešto saglasna s mojim ukusom, ali s geslom se skroz slažem: samo mi se spava. Kao mojoj zemlji.
Kad jednom priznaš prelom, sledi oporavak. On, međutim, podrazumeva da se najpre sve namesti valjano, da ne bi krivo sraslo. Potom ide ozbiljna nega. Tek posle toga se živi.
Kada predugo spavaš, postoji mogućnost da te uplaši sopstvena senka. Medvedi znaju. Ona se budi, jednom u ponekad, ali senka je prevelika, premračna. Kolebica je mučna: „Ljudi se čude, zar ona može da misli? Ljudi se čude, zar ona sme da zna?“ Pokunjena, ona se vraća da se zgrči u mrkloj jazbini. Medvedi su u pravu: to zasigurno znači da ne dolazi lepše vreme.
Ljudske ljuske hodaju uonaokolo, fingiraju budnost, ali ne dajte se zavarati: mi zapravo spavamo, eno nas u pećini. Dislocirani smo od sebe, raseljeni iz telesa. Grozno zavarani time što još mrdamo. Ovo što se okom vidi puka je vantelesna ophodnja. Gavran slutnjonoša je iseljen iz zemlje, da je slučajno ne probudi. Neće biti poslednji. Pesma nezaustavljivo ide ka delu „ona nema nikoga da joj kaže ti si moja, ti si moja, ti si“.
Nikoga osim Jednog. Koji za njen račun ide uonaokolo, voda je omamljenu, i dok ona umorno ponavlja da joj se samo spava, On pevuši red Istoku red Zapadu: „Ona se nudi.“
