Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Imate li nešto protiv kulta ličnosti? Nemate, naravno. Da umemo da se rugamo toj tvorevini i branimo se od nje, da smo u stanju da živimo kao svet koga nije briga za humanoidna božanstva, kulta ne bi ni bilo. Vreme za život smo izbrisali svojom ekološkom nebrigom i tako zataškali zamašni deo sopstvenog trajanja.
Kult (uzdizanje opskurnog sapiensa do obožavanja), značio bi da smo ovde pod simbiozom sekularnog teizma. Fizički to bi bilo ravno furuni od drveta. A ipak, ovdašnje božanstvo – možda od gipsa, možda od slame – postoji kao metafizička projekcija ostvarena u liku koji nam je dat. Kao izbezumljena sila nad razumom, nešto neobjašnjivo što traje uz podršku manje-više fanatičnih vernika. Njihovo je maligno bujanje omogućio upravo njihov bog. Kult oblikuje sebe u silu koja razara sve oko sebe i ne nudi ništa osim sebe.
Svoje rugalice Marko Vidojković izgovara tamo gde govori ili piše svojim jezikom: bez leksičkih kalkulacija i dresure reči, bez suvišne sopstvene cenzure i odustajanja od onoga što je naumio da kaže. Bez traganja za stilskim izrazom koji bi ublažio ono što se ublažiti ne može. Sa obiljem lucidnih podsmevanja važnim budalama. On je pisac koji ne pripada nikakvom klanu, stvarnost iz koje su ga proterali postala je njegova poslednja literarna fikcija. A iz nje crpe sve što ima, pa i dom koji nema.
Više nam nije poznata naša stvarnost. Ne znamo šta smo bili i šta postajemo. Možda opit u izdvojenom svetu osakaćenom za moć otpora. Ako još niste videli – mada verujem da jeste – valjalo bi da pogledate parafrazu slavljeničke pesme Merilin Monro posvećenu Džonu F. Kenediju. Ona se vrti po mrežama ovih dana, dobio sam je sa najmanje 15 adresa. Pripita Monro, peva grlenim, čulnim glasom rođendansku čestitku svom predsedniku.
Umesto Kenedija, u domaćoj verziji imamo umontiranog ovdašnjeg slavljenika. Merlin ostaje. Ne bih opisivao. Oni što su videli znaju. Oni koji nisu možda će videti da je to ono što znamo da jeste: posebna ustanova zatvorenog tipa u kojoj smo zatočeni. Istina o tome šta zaista jeste, ne bi smela da dopre čak ni do slavljenika koji božanskom rukom vodi Ustanovu. Mi ne vidimo našu mimiku pred takvim božanstvom. Ako je to samo čuđenje i gađenje, zakasnili smo možda zauvek. Nećemo dobiti ni vreme koje je ostalo.
Na RTS-u je pokazana nebrušena parodija o ometenom lažovu koji se predstavlja da je čudak bar za stepenik iznad Mesije. Izbezumljeni besednik bez reda izgovara nesuvislosti koje su u međusobnom sukobu, pa stvaraju novu nedokučivu realnost u koju veruju fanatici otporni na misaoni slom. Domaćin ne dobija reč, jer je gost domaćin. Ali vodi emisiju grimasama, koje su same po sebi nijanse uvida u čudo neviđeno koje se tu nalazi oduvek. Više i ne pamtimo vreme bez njega.
Voditelj je dobro uvežbao pantomimu nemuštog govora, i to je posebna priča koja se može iščitavati kao uvid u tragediju. Mimika je sredstvo rada novinara koji su se ponovo vratili u nemu fazu opštenja. Sve reči koje postoje može da izrabljuje samo jedan. Onaj koji ne mari za njihovo značenje, niti je u stanju da vidi i čuje bilo šta, pa i bezglasni vapaj voditelja da mu neko pritekne u pomoć.
Ništa od ovoga nije moguće sakriti ni pred kim. To je najbolje što imamo, pametan narod ume sebi da izabere. Sila, koju ima kult na postamentu, apsorbovala je pamet svojih birača i sopstveni um učinila kolektivnim. To bi moglo da bude bar jedno objašnjenje za poreklo divljenja i uzdizanja iznad razuma koji nije imao gde no da presahne.
Ako bi se o svemu što je oko nas čudovišno ćutalo dovoljno dugo, to bi postalo obično. Nešto što nam pripada, na šta smo pristali, ono što smo postali. Onaj koji ne stigne da ispeva odu, pohvali bez mere i stida, ili se divi da svi čuju, morao bi bar da ćuti. Pisci koji ne ćute više neće postojati.
Pogledajte i poslušajte oko sebe. Tek po neka reč nepristajanja. Pedesetak ljudi govori javno, i svako sa sebe guta svoj strah. Kao u Životinjskoj farmi, svinje su odgajale pse, i oni će učiniti bilo šta za parče sirovog mesa.
Pretnje smrću zbog mišljenja i reči, pozivi na ubistvo pisca koji im kazuje kakve su nakaze zaista – ne šalju iz svog oskudnog uma rodoljubi koji ne znaju šta to znači. Nepismene odrede mržnje, trupe za čuvanje trona, fukaru iz svojih redova ispraća partijska država. To je najbolje što ima.
Branioci kulta imaju jednoćelijsku logiku za prepoznavanje neprijatelja: četiri noge dobar – dve noge loš. Sekvenca iz Orvelove Farme je simbolički odnos podanika, njihovih vlasnika i uhranjenih pasa koji ih čuvaju.
Kad iz Srbiji budu proterani ili zaćute i ovi koji još sumnjaju, onda nastaje potpuno nova estetika tiranije sa istim licem. Pogledajte ga makar još jednom: ako vas uhvati strah, dobro je.
