Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Svako je nekome kum. Svakome je neko kum. To je folklorna verzija beskrvne rodbine. Kumstvo je ovde neizbežna bliskost sastavljena od odanosti i mračnih tajni.
Kum je svetinja ili lice iz košmara. Negde jeste i jedno i drugo, kako se kome potrefi. Kumovi su začetnici istorije i ispisuju je perima i sekirama. Pesnik Petar Pajić kazuje: Srpskog vođu Karađorđa ubio je drugi vođa/ Tamo gde je bilo klanje/ Srbi zovu Radovanje/ ubijenom i ubici dignuti su spomenici/ sad se svaki Srbin bije/ sa dve svoje istorije/ a iz svake srpske glave/ mutne teku tri Morave…
Drugi vođa je bio kum prvom, a na njega je poslao drugog kumovog kuma Vujicu Vulićeviću u Radovanjski lug sa bradvom. Da ga ne budi dok spava.
Istorija kumstva bi mogla da bude surovija od dela Pajićeve pesme koja počinje stihovima: Ja sam bio u Srbiji, Srbija je na robiji.
Pesnik je pisao o dve istovremene srpske istorije: onoj koja je bila i onoj koja će se dogoditi. Ili možda neće, ako je neko pre toga ukine. Istorija koja se upravo ovog časa ispisuje je prah i pepeo.
Kumu se veruje naročito kad nema razloga za to, ili ako bez najave proda u bescenje kumstvo koje nema cenu. Najbliži je dok ne postane suviše blizak, najopasniji je kad se zaklinje na vernost, a najpodmukliji kad se poziva na čast. Kum nije dugme, a nije ni prijatelj, kad te poljubi u oba obraza, to je loš znak.
Kad puca u kuma, kum najbolje pogađa, kad mrzi to ume bolje nego brat. Ako ti se zavetuje da te nikada neće izdati, on je to već učinio. Ne zameraj mu kad ti kaže ono što najmanje želiš ali stalno iščekuješ. Ne stupaj u zajedničke poslove sa kumom. Suviše je dragocen ili suviše bezvredan da ga tako izgubiš. A izgubićeš ga uz jadanje zašto si ga uopšte imao.
Sve su ovo neke usput izabrane misli mojih poznanika, ili njihova kasna saznanja o kumovima i kumovanju. Najbolje je da sam sebi budeš kum, govore mnogi od njih, pa se takav ubijaj sa sobom i svojom tegobnom blizinom. Niko ti nije kriv i ne može da ti bude od koristi. Tako ćeš možda izbeći učešće u najvećoj srpskoj drami koja se ispisuje od iskonskog početka večnog kumovanja.
Srpska istorija se vidi kao freska, tragična poetska povest kumovskih omraza među voždovima i knezovima. Pred kumovima glavosečama može se učiniti da je u ovom čudesnom dobu to običajno rodbinstvo obeleženo žigom sudbinske tragike.
U novoj srpskoj eliti nastaloj grešnim polupismenim začećem, bogastvo je gomilano bezobzirnom pljačkom. To je valjalo sačuvati potpunim prožimanjem trulog gradivnog materijala od koga je elita sastavljena. Odatle je i formirana mafija, kao amalgam nelegitimnog režima. Ona je spremna da sve što nije bilo njeno a sada je oteto, brani svim silama sopstvene države. Posebno vlast prvoga među njima.
Bez kumovskih i ortačkih veza ne bi bilo ničega. Nije to samo analogija sicilijanskog modela koji se toliko dugo održao imajući moćne države protiv sebe. Kumovi u Srbiji nastaju kao armatura koja ih međusobno vezuje, ali ostvaruje i privid sistema koji su stvorili za sebe. Umesto sekira kumovi nose pištolje. Oni su nova kasta besprizornih bogataša. Kumstva ih oslobađaju straha od istraga. To jeste pogodnost u čuvanju opljačkane imovine, ali i obaveza da odatle nema izlaza dok traje bilo koji od njih.
Jedne večeri izvesni Nikola Petrović je svojim skupim automobilom (vredi kao četvorosobni stan u centru Beograda), vozeći nasilnički, izazvao udes i slupao mašinu. Povredio je i dve žene koje su se vozile u nekom slabašnom autu. Važniji od toga je podatak da je taj osioni bogataš kum Aleksandra Vučića. Ili je on njemu kum, svejedno. Kum i kumašin, ista stvar. Bogati intimus vođe svih kumova, koji može da čini šta želi. I on to čini.
Kumov kum je izračunao da ima, bar koliko pamti, 75 kumova. Za mnoge od njih ne zna koji su. I ne može o svima da vodi računa. O nekima vodi, neki se snalaze kako umeju. Svako može da slupa ono što ima. Dešava se, tela se kreću i sudaraju u prostoru. Što se vodećeg kuma tiče, on nema ništa. Ne zna se ni gde stanuje, možda nigde. Hrani se kod mame, oblači šta mu daju. Potresna priča o skromnosti čoveka koji lako može da ima sve što poželi. Ali on ne želi.
Besni bogataš, kum Petrović one večeri nije znao šta bi sa sobom. Loš vozač, mnogo konja pod njim samo što ne poleti, osion, nadmen i srećan u svetu koji je njegov. I desilo se. Pozvao ga prvi kum, nagrdio ga pa više neće. Gotovo je sa ludim kumovima.
Ali, njih ima mnogo. Onaj Panićev mali, takođe Panić, snimao sebe kako ludački vozi kroz Beograd, preti i vređa policiju: zaustavite me ako smete, ajde da vas vidim, dođite da mi…
Policija se odazvala pozivu, zaustavila nasilnka i oduzela mu skupi automobil. Njega nisu dirali. Mašina u ropstvu, siledžija na slobodi.
Ispalo je da to nije Vučićev kum, nego dete od kuma. Šta ćeš kume sad, kumovi se množe. Moli policiju da vrati auto kumčetu. Da nije kumstva, dete ne bi zlostavljalo grad. Kum sa kojim se Kum1 slikao još u ranijoj fazi svog razvoja, bio je omiljeni Šešeljev siledžija. A Šešelj je kum mnogim kumovima, ima ih na sve strane. Kum broj 1 je nekada bio njegovo kumče. I Tomi je Šešelj kum, a on svima redom.
Kum Žoržo je u Lepoti poroka obezbedio kumici posao u nudističkom kampu i odveo kuma Luku u propast.
Bogdan Diklić je u Maratoncima zatekao Đenku u nepriličnim pokretima sa „svojom“ Kristinom. „Šta to radiš, kume?“ – pitao je očajni, iznevereni kum koji je posmatrao radnju. Pitanje koje je dobilo značaj kumovske lozinke.
I ti ćeš da radiš to isto, kume. Samo sutra.
