Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Narode, vodim te na posebno mesto. U Narodni pokret za državu. Tamo gde je moj san o beskraju idete svi. Bez mene vas ne bi bilo, ja sam od vas stvorio to što ste postali. Već mesecima ne spavam, ubi me belo ali me i podstiče. Budim se sa osećanjem da mi Stvoritelj namenio nešto mnogo veće od ovoga što sam napravio. Šta je to ja još ne znam, sve što stvaram otkrivam u hodu, iz onoga što ne znam nastaju moji najveći dometi.
Ali ja sam ujutru sj*ban i mamuran, ubi me žgaravica, kiselina iz stomaka stiže mi do guše. Ne mogu da se saberem kad se probudim iz bunila. Donose mi raso od crvenog kupusa, umivam se ladnom vodom po tri puta. U ogledalu ne mogu da se prepoznam. Da li sam to ja? Vidim li pred sobom Dušana Silnog, Cara Lazu ili nešto mnogo gadno od čega ispovrnuh stomak. U meni je još samo žuč, ja sam na mukama iskušenika.
Pred svojim licem za koje ne znam čije je, ja se danas olakšavam a svakako je ovo moje naličje. Jer nisam valjda takav, niti bih mogao da budem to što vidim. Ako jesam idem pod prvi luster, ili da mi neko kaže šta ja ovo nosim umesto lica, kako god da je nastalo. Ispovedam se danas, pre nego što krenem u poduhvat, u pohod koji još nigde nije zabeležen, mada sličnih ima. U nešto što je deo temelja srpske istorije koju je začeo moj znameniti predak, Anđelko iz Ćipurića, zadanja pošta Bugojno.
Malo je jedan patrijarh da mene sasluša i oprosti mi grehe, ko je on da me poškropi svetom vodicom i isplakne pred paklom. Ja sam njega postavio na tu dužnost a ne on mene, on meni poverava mračne tajne a ne ja njemu. Ni sinod mi nije dosta. Kad ja odem do njih, skaču preda me kao kaplari.
Sada sam ja svoj Otac, Sin i Sveti duh. Isusov brat, kako reče Irinej, lav i vuk, sve što hoda, govori, zavija i riče. Samo ću pred sobom da govorim, pred ovom prikazom bože sačuvaj i sakloni koja je u sebi sabrala sve postojeće grehove, jer da njih nema ne bih imao šta sebi da oprostim. Bez grehova, bio bih samo mekušac koji ništa nije video ni čuo, niti okusio, niti probao, niti zna. Da nisam činio zla, ne bih znao o čemu da govorim.
Vi koji lažete da me volite, i vi što me iskreno mrzite ne znate istinu. Vi ste beslovesna stoka kojoj sam namenio državu sa ogradom od žice, policajca i udbaša po svakoj živoj glavi.
I sad počinjem sa ispovedanjem! Oče i Sine, ja tebe vidim a ti ne vidiš ništa, ti si moj odraz i ne znaš za mene iako znaš sve. Govorim ti ovo kako bih očistio svoju grešnu dušu, ili šta već imam umesto nje i obnovljen i nedužan se popeo na novi presto.
Grešio sam Oče i Sine, mnogo sam grešan. Trebao bih ovde da sedim do kraja večnosti da bih ti sve ispričao i ne bi bilo dovoljno. Zgrozio bi se da možeš da me čuješ.
Lagao sam sve i svakoga, svuda i uvek. Obećavao a nisam ispunjavao, lagao da nikada nisam lagao. Ne mogu pred tobom ili pred vama da se setim nijedne istine koju nisam porekao, niti laži koju nisam zaboravio. Lago sam čak i da sam služio vojsku, što je greh nad grehovima. Ja sam komandant vojske, što je takođe laž, ali ja mislim da je istina a vojnici znaju da nije.
Nisam ja sirotinja, Oče i Sine, imam sve što ne možeš zamisliti. Oblačim se iz fundusa, ali fundus je moj. Moj brat misli na našu budućnost, Forbsova lista je sitna knjiga za nas.
Znao sam ko je rušio u Savamali. Rekao sam da su tu uradili opasni idioti, i tako izložio sebe poruzi. Ali, to je bilo moje pravoslavno samokaštigovanje, bičevanje po leđima da bih se nekako otresao paklenih grehova i makar jednom zaspao kao slobodan čovek.
Jesam video snimak nesreće kod Doljevca. Bolje da nisam, ali šta mogu kad jesam. Lagao sam da ne znam, morao sam. Ta dva minuta me drže u bunilu. Ali bar sam sačuvao Babića. Beznačajna ulizica a ja ga nisam dao. Da jesam, đavo bi došao i po mene i po sve druge. Babić nije ništa šta smo sve mi.
Nisam nedužan ni za Cvijana, Oče i Sine. Kad mi se onako obratio, drsko, bez poštovanja i to pred svima, znao sam da je u opasnosti. Ali nisam mogao da mu pomognem, niti da sprečim sebe. Moju odluku on je ipak doneo sam.
Ja znam šta je bilo sa Oliverom Ivanovićem, ali čak ni u ispovesti to ne smem da kažem. Đavo je već bio došao po mene i uzeo me. Počeo sam da govorim njegovim jezikom. Sve što čujete na Pinku, nije moje. To Lucifer besedi šta mu dođe a ja sam nemoćan pred njim. Nisam mogao da spasem Olivera, nečastivi mi ne dade. Ovo što sada radim je i moj egzorcizam.
Jesam lično ispitivao Milana Radojičića o tome, metnuo sam ga na poligraf. Rihtali smo spravu da ga učini nevinim. Milan je moj prijatelj i uvek će biti, koliko je on grešan toliko sam i ja, sačuvaj i sakloni na vekove vekova, amin. Imam mnogo takvih prijatelja. Da nemam njih ne bih imao nijednog.
Rešio sam Kosovo. Nisam izdao. Samo nisam priznao da sam priznao. Grešan ja, čuvao sam glavu za Srbiju, više mi vredi nego da su mi je uzeli zbog Kosova. Da nam je ostalo Kosovo, od čega bih pravio državu?
Mrzim Hrvate, mrzim Albance, a najviše mrzim Srbe, ali to mi je najmanji greh.
Pokradene su milijarde. Znam gde su, ali ne smem da kažem. I to je moj greh, nema greha koji nije moj. I oni što su mleli meso, znam ih dok su rasli. Kokezu sam ja doveo, odjurio sam Muslina, nemam pojma o fudbalu ali volim. Terzić, onaj koji govori da moj duh lebdi nad Marakanom, moj je pobačaj. Volim ulizice. Drugih prijatelja osim njih nemam. Posebno odgojeni crvi pišu uvrede u moje ime po mrežama. To je najbolje što sam posejao u staroj državi.
Sada, pri kraju ispovedanja sam čist i okupan svetom vodicom. Mogu da idem do kraja, nevin kao odojče. Slomiću ogledalo da više ne gledam to što sam video.
Milion siromaha ima u Srbiji, deca moje velike sakate države gladuju. Dao sam Šešelju još jedan pištolj. Uskoro će Vulin sa svojim ljudima presretati, pretresati, privoditi i ulaziti u bilo čiju kuću bez naloga. U novoj državi sve su kuće i svi su ljudi vlasništvo nove države.
Nema sakrivanja od mene, ja gradim stadione širom nove zemlje. Šta će meni stadioni? Kako šta će mi? Pa za pobliku! Grešna mi duša, ali moram da ti kažem i ovo, Oče i Sine: ako publika neće dobrovoljno, dovešćemo tamo neposlušne pod pratnjom narodnih organa. Sve koji ne vole novu državu, ili glasno misle loše o njenom stvoritelju, ili o tome govore javno, ili se ne dive dovoljno oduševljeno svemu što radim za njih. A sve je to u korist fudbala.
Sećate se možda kako je diktatar Argentine Horhe Rafael Videla 1976. napunio sve stadione neposlušnim robljem koje se protivilo njegovom Procesu narodne reorganizacije države. Jedva ih je smestio. A kasnije se tamo ponovo igrao fudbal. I Argentina je pod Videlom postala prvak sveta.
