Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Doleteo sam iz Brisela, nije mi prvi put da letim. Vreme mutno, nigde žive duše oko mene. Srbija se ućutala i umudrila. Niko se ne raduje a to ne valja, mada nije ni loše. Srbija se umiriti ne može, a ja sam je pokorio tako ponosnu. Očekivao sam muziku, tapane, bubnjeve i talambase, konfete i vatromete, razdragane ljude u narodnim nošnjama kako se ljube po ulicama. Cveće ubrano na čistom srpskim livadama čije latice lete pod točkove moga auta. Klicanje meni pobedniku koji je otišao u veliki svet, i konačno se vratio sa štitom. Vitez koji se borio sa aždahom, bez straha od njenog plamena. Heroj koga je aždaha progutala i izbacila nepromenjenog.
Montažni slavoluk kod dvora okićen gomilama lovorovog granja. Kasnije bi to bila temeljno sazidana kapija slave. To sam očekivao. Belog Pegaza jednoroga na kome ću da jezdim nad Beogradom i nad mojim ponosnim narodom, koji tek sada vidi šta je grešnim začećem izrodio sebi kao najbolje.
Ja sam Anđelkov i vaš zajednički najveći sin. Većeg nema da j*be oca. Alal ti patka, ćale! Da bih izvukao Srbiju iz njene mračne praistorije i kamenog doba, ušao sam u istoriju, u epski kosovski ciklus koji ću izbrisati i ponovo ispisivati svojom moćnom rukom. Mislite da je sada gotovo? O, koliko me malo poznajete! Ja upravo počinjem.
Noćas nisam spavao, a kako bih? Najteže mi je u danima velikih pobeda, tada mi kroz misao prolazi moj razvojni put koji me je vodio do ostvarenja svih vaših najluđih snova. Moje snažne emocije me drže u levitiranju nad samim sobom. Vidim sebe kao smotanog mulca koga niko nije podnosio, vidim svoja putovanja sa huliganima koji me nisu primali za huligana. Morao sam da budem predsednik da bih im postao vođa.
Trčao sam za Šešeljevim željama, čitao njegova dela, govorio njegovim jezikom, koji mi je ostao zauvek. Jurcao po vruću gibanicu u staroj zemunskoj kapetaniji, postao ministar-inkvizitor u Slobinoj vladi. Zabranjivao i gasio novine, setio se delotvorne lozinke – sto za jednoga. Ali to nikada nisam rekao. Taj koji je rekao nije bio ja. Ni ja ne znam kad sam koji od mene. Učio sam Tomu Nikolića da se potpiše, da popuni upitnik za fakultet i master, vodio ga u zoološki vrt da vidi kakvih sve životinja ima. Lagao sam da uvek govorim samo istinu, tako su lagali ovi moji za mene. Istina je samo ono što ovde kazujem o lažima koje nisu moje. Ko mene uhvati u istini – njegova je.
Postao sam najbolji izbor naroda željnog novog Crnog Đorđija, vladao čvrstom rukom i raspuštenim jezikom svime što trpi vlast. A svi trpe sve! Kakva stoka me je zapala, da oprostite voljeni moji. Otimao sam penzije, slao penzionere na kućne robije, bio najbolji prijatelj sa najgorima. Kopao sveže grobove i popunjavao ih novim snagama. Držva koja ne zakopava nema šta da otkopa. Srce mi se rastapalo od tuge za mojim suzama.
Ovde lažu da sam u Briselu priznao Kosovo! Ako je pred mene postavljena dilema Kosova ili ja, odgovor je ja. Tako sam izabrao sebe, jer ja ću biti srce Srbije dok je mene da se borim. Ako ja odem, Kosovo bi moglo i dalje da bude srce Srbije, ali srce ne pristaje, vuče ga nešto drugo, nikome nisu do kraja jasne stvari srca. Nije meni do mene, iako sam jedino ja važan, meni je do Srbije koja može bez zemlje, ali bez mene ne mogu čak ni ja. Moje ja je bilo suština borbe za opstanak mene. Pristao sam da za tu najveću vrednost dam nešto, ali laž je da sam dao sve. Ima toga još za davanje, ali okolnost da sam se vratio sa štitom a ne na njemu, svedoči da sam pametniji i da sam popustio. Gospodin Kurti i ja smo samo sekli pogaču. Ja sam dobio paricu za prugu.
I pored laži da sam tamo ja nešto priznao, složio se, dao izdao, istina je savim drugačija od ovih laži. Nisam priznao Kosovo. Šta ima da priznajem, Kosovo je tu, geografska činjenica, ne pomera se nigde. To je centar moje borbe, tamo su bili silni oklopnici bez mane i straha… Ja sam jedan od njih. Pa kako bih ja podneo kletvu, proklet onaj što izda Kosovo? Kako bih izašao na oči Lazaru, Obiliću, Bošku i Milici Zavetnici? Šta da kažem patrijarhu? Počivši Irinej je rekao da sam poslat od Boga da bih se kao lav borio za Kosovo. Kao božiji sin ja ne mogu da izdam. Mogu samo da nosim krst, i ja ga nosim.
Tamo u Briselu sam se borio kao vuk! Njegova počivša svetost nije stigla da vidi moj zverski preobražaj. Tamo, u tuđini, oči u oči sa teroristom gospodinom Kurtijem, branio sam groblja naših prededova.
Ja sam podizao vojsku, dovodio haubice pred granicu. Bio sam spreman na pohod, da kao vrhovni budem na čelu vojske. Hladan kao oklop i pogleda mrka. Branio sam srpske automobile od tablica gospodina Kurtija. Držao ljude tri nedelje na barikadama kako bi sprečavali sebe da se kreću. Više puta sam spavao u Briselu na patosu, sedeo na hoklici ili magarećoj klupi. Bio sam drzak prema najvećima, nisu oni mogli mene da slome. Ja sam slomio njih, i oni su pristali da mi priznaju da sam priznao. Mada nisam.
I sad sam otišao tamo i pobedio. Sačuvali smo ostatak Srbije, dobili investicije. Idemo brzim korakom ka EU. Neću valjda da mi onaj Bocan Harčenko vršlja po Srbiji. Bićemo ruska gubernija još samo malo. Ostaću na vlasti godinama, dok ne implementiramo stvar i izljubim se sa mojim prijateljem Kurtijem na kraju radosne tragedije. Divan čovek, nisam znao. Budimo ljudi iako smo Srbi, kako reče sveti Patrijarh Pavle. Da čuvamo svoje. Moj brat Andrej i ja svoje ne damo.
Patrijarh Porfirije služiće svetu arhijerejsku liturgiju u svetu nedelju koja prva dođe, u slavu kosovskog pobednika. Biću hirotonisan i dobiti despotsko ime ne znam još kakvo. Aca Srbin bez zemlje, to nije loše. Mada mi je Anđelko ostavio nešto kod Jajinaca.
Spomenik meni živom biće podignut našim snagama, i zameniće onaj zastareli na Kalemegdanu. Ja ću za njega pozirati nag pred najboljim domaćim kiparima. Doživeću da ga lično otkrijem i da vam ga pokažem. Da moj narod vidi šta klatara pobednik kad ne nosi ništa. Da svi znate da nikada neću prestati da vam radim ovo što vam radim.
