Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 10.3.2023.
Stvara se Narodni pokret za državu, a osnivački pučki skup biće u Vranju. Tamo će govoriti osnivač, uz masovnu podršku ubogog juga Srbije. Država je ovde pojam koji nije lako objasniti. Politička teorija naprosto nema ništa sa tim. To je okvir bez granica, razorena i izgubljena zemlja, strašilo i pseudopatriotski oblik stalnih ucena i optužbi. Istovremeno, država opstaje samo kao mera za jednačenje sa vladarom.
Sa takvim paralelama i dimenzijama veličine, uz neutoljivu alavost ka večnoj vlasti, nije moguće prepoznati da ovde država, bilo kakva, bilo gde postoji. Ako postoji morala bi da bude u vlasti građana, njihov servis. Skup činovnika koji bi svoje poslove obavljali u korist i pod kontrolom društva.
Šta u stvari znači nesrećno sastavljena sintagma u kojoj je između naroda, kao apstraktne političke kategorije, i države takve kakva je, umetnuta dinamična lozinka za masovni elan: dakle pokret za koji je izdata naredba iz samog centra despotizma.
Narodni pokret za državu i njenu odbranu je politička i logička besmislica, koja je zatvorena u sebi pre nego što je ideja uopšte nastala. Ovde nema dobre ideje, osim najvulgarnije populističke opsene.
Koji bi se narod pokrenuo za kakvu državu? Da li bi to podsećalo na Maov Veliki marš, ili na modernije Kimove rukopise? Ima li ovaj narod vlasnika i kolika je njegova radost potčinjavanja? Vučić nema druge odrede sem naprednjačkih, pa će sa njima morati da se pokrene.
Narod, to su samo oni koji su pristali da budu njegovi. Država koja bi nastala iz tog pokreta, ili iz ovoga što više nije država, bila bi livada za manje od trećine građana Srbije. Većina bi bila meta za progone. To bi bila odbrana sadašnjeg modela vladavine ojačana iluzijom o opštem pristanku na nju.
Tvorac države koja nije ostvariva, više no ikad bi jednačio sebe sa tom hibridnom varijantom ljudi i prostora za apsolutno vladanje. Sumnja u vladara koji tako revnosno brani narodnu državu, postala bi vodeći patriotski greh. Nepodesno mišljenje bi vodilo u progone za one koji zakasne u napuštanju narodne države koja ih fizički ugrožava.
Za početak pohoda su mu potrebni Vranjanci, kao test za pokret ka doživotnom vladanju. No, da li će tamo uopšte biti Vranjanaca? Pokret za državu mobiliše se u sabirne centre autobusima iz preostale cele Srbije da pomogne tvorcu kako bi napravio nešto još mnogo gore.
Njegova je zamisao da stvori modernu srpsku državu na razvalinama koje su njegove. Ova sadašnja nema granice, ostala je bez saveznika. Godinama je Buridanov magarac među državama lutao i ostao zaglavljen na prometnoj raskrsnici.
Tvorac je pristao na plan „normalizacije“ odnosa sa Kosovom, ali je kasnije skoro sve porekao. Treba još malo vremena da vidi šta će sa svojim odlukama. Njih nema, ne zna šta je odlučio a šta ne, ako odluke postoje onda su tajna i za njega. Recimo da je pristao na sve što se od njega traži, a prostora za izvrdavanje više nema.
Može još neko vreme da laže kako nije, ali ipak i jeste. Na nešto je pristao ali ne na sve. Na ono što je obećao nikada neće pristati. Jeste obećao, ali nije potpisao. Manevarski prostor nikakav. Šta će da radi – ne zna. Nikada nije ni znao. Tako je rekao Zoranu Stanojeviću one večeri na RTS-u. Za svoje pristajanje, kad svima prizna da je to učinio za dobro Srbije, dobiće dozvolu da u našem dvorištu koje nije njegovo radi šta mu je volja. Rasturiće stranku u truljenju, oteraće od sebe deo posluge, odustaće od osakaćene Srbije, kazaće da to nije učinio on i počeće sve iznova. Zna kako se počinje ni iz čega, a i Šešelj je još tu.
U stvari, narod koji je već odustao od svega, krenuo bi da pravi državu kakva ovde nikada nije postojala i brani silu koja ga je porobila. Srpski svet bez teritorije na kojoj bi se okupili svi arijevci pod jednim vođom i jednom voljom. On ne može da pokaže šta sve želi, jer ne zna ništa ni o državi koja je postala olupina. Želi još više moći, uveren da državna utopija svaku ludu ideju čuva od umiranja. Pokret za državu bi retuširao kolektivno pamćenje i iz njega brisao mračni razvojni put Mesije.
Narodni pokret za državu značio bi i reformu sistema. Ali, sistema nema, pa bi se reforma ili stvaranje nečega što je novo, svodilo na beskrajne javne nastupe o svemu što se ima dogoditi svima koji nisu deo pokreta. Da su svi deo pokreta, na koga bi pokret krenuo?
Svaka renovirana država, ili ona koju je svojom pameću od građana oslobodio despot snagom zarobljenih ljudi, nezamisliva je bez velike pobede kao najvažnijeg uslova. Kako će tvorac proglasiti pobedu i u čemu će je pronaći?
Pokret sam po sebi je pobeda, Srbija vidno hramlje, negde kreće ali ne zna gde. Zemlja bez vazduha i slobode. Poraz je izbegnut u poslednji čas, ali čak i da nije – i to je pobeda. Stekli smo nove neprijatelje, a kakva je jaka država bez njih. Konačna pobeda nad građanima Srbije je smisao Pokreta. Čini se da je to ideja koja daje državničku snagu Pobedniku.
