Draža Petrović, kolumna za portal N1
Prvi put sam u “Ćirilici” na Hepiju bio još u onom starom studiju, bez publike, ima tome 12 godina. Tada sam shvatio Marićev koncept biranja gostiju koji je baziran na sistemu: dođi i povedi još nekog koga usput sretneš, po tvom izboru.
Zvao je Panovića i rekao mu: “Eeee, dođi i povedi nekog. Možda onog Dražu”. Panović je onda zvao mene i rekao: “Šta radiš prekosutra? Ponesi sako, idemo kod Marića”. Onda sam se ja nešto prenemegao (“joj, ne mogu… mislim da ću tog dana imati neku virozu…”).
Na kraju je zvao Marić, lično: “Dođi, Dražo, biće genijalna emisija”.
- Koja je tema? – pitao sam ko i obično.
- Tema… – primetio sam kratku stanku ko da upravo smišlja najbolji odgovor: “Paaaa… Teeema je…. Rijaliti šou!”
- Ko su još gosti?
- Pa naći ćemo nekog iz rijalitija… Samo ti ponesi sako i dođi!
Ponesem ja na kraju sako, dođemo mi tamo, pijemo kafu i vodu, čekamo te ostale goste iz rijalitija, kada se posle nekog vremena pojavi neki čovek za koga sam bio siguran da nije iz rijalitija jer je imao oko 70 godina i delovao pismeno od A do Š.
A glupo je bilo da pitam: ko je ovaj?
Na kraju se ispostavilo da je u pitanju bivši dopisnik Tanjuga iz Afrike. U emisiji, treba li reći, nije bilo ni reči o rijalitiju, dopisnik iz Afrike je pričao o Africi, ja sam uglavnom ćutao sa izrazom lica „šta me snađe“, a Panović je imao mišljenje o svemu, sem o Africi. Na kraju je rekao: “Mariću, ovo je teže od Utiska nedelje”, pošto snimanja „Ćirilice“ ponekad potraju i dva i po sata bez stanke.
Posle je bila obrnuta situacija: “Ćirilica” se inače snima subotom u podne, a te subote oko 10 zvonio mi je telefon.
– Ajd’ dođi u 12 na snimanje! – s druge strane bio je Marić, neobično smiren za nekoga kome je gost, po svemu sudeći, otkazao dva sata pre snimanja.
- Nema teorije! Putujem u Niš na izložbu!
- A kaži mi, šta radi Panović? – pitao je Marić, a kada vas Marić brižno pita “šta radi taj i taj”, budite sigurni da nije toliko zabrinut za njegovo zdravlje, nego mu fali četvrti gost.
I još kad je čuo da u Niš idem na izložbu sada pokojnog Laleta Đurića, slikara iz Njujorka, počeo je da me vrbuje da ubedim Laleta da mu dođe u emisiju.
- O slikarstvu da ti priča u “Ćirilici”? – malo sam bio skeptičan prema izboru teme.
- Ma jok, bre, on sigurno zna nešto o onim njujorškim mafijašima…
- Pa čekaj, kako da pitam jednog genijalnog slikara da dođe u “Ćirilicu” da priča o njujorškim mafijašima?
- Ma ne mora u „Ćirilicu“. Imam ja i „Goli život“… Strašna emisija, ne znam da l’ si gledao…
Posle je bila neka „Ćirilica“ koju mi je najavio kao tematsku: „Da li Vučić sprovodi šesti oktobar?“ – rekao mi je temu, najavio da će gost biti Nenad Prokić.
Zvoni mi telefon posle dva sata, Marić pita: „Je l’ imaš broj onog Prokića?“.
Na snimanju opet shvatim širinu tog Marićevog koncepta – u gostima su, sem mene, bili neki bivši policajac i ekonomska analitičarka. Od Prokića i one šestooktobarske teme ni traga ni glasa.
Uglavnom, bio sam u „Ćirilici“ jedno pet, šest puta, i od prvog pa do poslednjeg gostovanja uvek sam posle emitovanja ponavljao u sebi: „Nikad više, nikad više, nikad više…“, mada za svaki slučaj nisam to zacementirao izjavom: „Ovoga mi krsta.“
Marić je istovremeno bio dobar i loš policajac: na početku emisije obično te pohvali nekim abnormalnim preterivanjem tipa: „Ti si najduhovitiji živi Srbin“, od čega prvo pocrvenite pred širokim auditorijumom, osim ako stvarno ne mislite da ste onaj opisani „živi Srbin“. Ali već posle pola sata vas spusti konstatacijom od koje takođe pocrvenite: „Vidiš, ja sam tebe zvao ovde da kažeš nešto duhovito, a ti uopšte nisi duhovit. Ko tebi u stvari piše one kolumne?“
Kod Marića naime nikada ne znate kad vas zeza, a kad je ozbiljan. Tu taktiku je namirisao ko bi drugi nego predsednik Vučić još kad je bio premijer, kada mu je Marić jednom prilikom rekao: „Tvoja poseta Rusiji je bila spektakularna“.
A Vučić se setio gostovanja Dušana Mihajlovića u „Ćirilici“ posle 5. oktobra, kada mu je Marić rekao: „Dušane, ti si novi Karađorđe!“.
- Prvo sam mislio kakav licemer, a onda sam shvatio da se on sprdao ne samo sa njim već sa celim gledalištem. Duško koji je inače inteligentan čovek to nije razumeo. On je stvarno mislio da ga Milomir Marić doživljava kao Karađorđa – objasnio je tada Vučić.
I Marić je kasnije priznao: „To je moj stari štos. Ja kad hoću od nekoga nešto da izvučem ja mu kažem: ti si istorijska ličnost! Sve kočnice mu popuste i počne da priča ono što mene interesuje“.
Imao sam posle par puta čudan utisak: da pojedini delovi mojih opservacija o Vučiću posle snimanja „Ćirilice“ nedostaju u finalnoj verziji, i tada sam prestao da idem u “Ćirilicu”, a tamo je redovno počeo da dolazi, ko bi drugi no Vučić, pa je emisja komotno mogla da promeni ime u “Vučirilica”.
I za razliku od onog prvobitnog koncepta kada je to bila emisija koja ni na šta nije ličila, sada takođe ni na šta ne liči, ali totalno liči jedna na drugu, zbog izbora gosta koji uvek liči na samog sebe, na Vučića.
Marić i dalje hvali gosta do “rigoleta”, dok se audotirijum ne ispovraća u vaznu sa cvećem na stolu u dnevnoj sobi, ali sada ga hvali jerbo je gost uvek isti – Vučić u sivom sakou, Vučić u plavom sakou, Vučić u crnom sakou, Vučić u bež sakou, izgleda da i njega zove ko mene na početku: “Ajd dođi, ponesi sako, ali ne moraš nikoga da pokupiš usput, dovoljno je da ti i ja sedimo tri i po sata. I da ti ja govorim da si genije, ali iskreno, a da posle zajedno pljujemo Šolaka, Đilasa i ostale tajkunske medije & još tajkunskiju opoziciju”.
I tako je “Ćirilica” (p)ostala Marićeva jaruga, koja ima sličnosti sa Marićevića jarugom, onom gde je podignut Prvi srpski ustanak, zato što se i tamo aklamacijom bira vođa, takozvani vožd. I to bar dvaput mesečno.
I pre neki dan je Vučić bio u “Ćirilici”, i bila je to standardna forma: red Marićevog nazalnog postavljanja sugestivnih pitanja i red Vučićevih digestivnih odgovora. Od kojih sam se digne kosa na glavi, oslabi vam imunitet, i smuči vam se ćirilica, to lepo pismo.
Pa naposletku ostanete, ako izdržite do kraja emisije, u zbunu, sa večitim potpitanjem: “Zašto se ova emisija ne zove po nekom drugom pismu?”
Zašto se ne zove “Hijeroglifi”, jer to ionako niko živi ne shvata.
Sem Marića. I eventualno Vučića.
