%C5%A1enka.jpg)
Draža Petrović, kolumna za portal N1
Bankar Endi Dufren proveo je 19 godina u državnom zatvoru Šošenk gde je zavšio zbog ubistva supruge i njenog ljubavnika, iako se izjasnio kao nevin, da bi na kraju pobegao odande kroz rupu na zidu, koju je prokopao lupajući malim čekićem, od svoje ćelije do kanalizacionih cevi. Rupa je bila prekrivena posterom Rakel Velč.
Film “Bekstvo iz Šošenka” dobio je sijaset Oskara, imao je budžet od 20 miliona dolara, zaradio 58 miliona dolara, i proglašen je najboljim filmom svih vremena, mnogo pre nego što je Dragan J. Vučićević, naš poznati kaskader, počeo da snima triler “Bekstvo iz rijaliti Šo(u)šenka”, koji je bolji od svih najboljih filmova ovog priznatog autora horora sa elementima tragikomedije. Čime se bavi kad nije kaskader Srpske napredne stranke.
Taj film ima potpuno obrnutu radnju. Neki Dragan J. Vučićević, krivično osuđen za uvredu, a uvreda je njegov omiljeni novinarski žanr, neće da plati 200.000 dinara kazne, jer i da ima odakle mu tolke pare, nego pošto-poto hoće da uđe u zatvor i pobegne iz rijaliti šoua, zvanog rijaliti Šo(u)šenk, u kome trenutno živi. I koji trenutno pravi.
Čak je i zaplet obrnuto isti: on svaki dan lupa, ne čekićem po zidu, nego baš lupa, kako bi iz kanalizacionih cevi srpskog novinarstva i politike, u kojima trenutno boravi, došao do rupe prekrivene posterom predsednika Vučića, jer takav je život – neko voli Rakel Velč, neko voli predsednika, što je stvar ukusa. A pomalo i stvar bezukusa.
Njegova namera je da uđe u zatvor kroz kanalizacione cevi i kroz tu rupu nastalu njegovim svakodnevnim lupanjem bez čekića, a u tome ga podržavaju ostali junaci filma “Bekstvo iz rijaliti Šo(u)šenka” – Sarapa Predrag, položajnik sa TV Pink, Jovana Jeremić, predsednica Srpske akademije nauka i gluposti, kao i čuvena organizacija Gilipteri bez granica, domaći pandan Reporterima bez granica.
Gilipteri granica su odlučni da odbrane Dragana J. Vučićevića. I više niko, kako stvari stoje.
Dragan J. Vučićević će za film “Bekstvo iz rijaliti Šo(u)šenka”, dobiti, ako Bog da, sve moguće Oskare. Najpre, Oskar za najbolju montažu svog slučaja, jer niko još nije uspeo da uvrede sa Tvitera predstavi kao novinarski žanr i slobodu izražavanja i misli, da izigrava žrtvu i da nad svojom sudbinom žrtve sopstvenog Tvitera uspe da skupi tek 12 ljudi koji ga žale i podržavaju, ne računajući mnogobrojnu rodbinu.
Zatim Oskar za specijalne efekte, jer nema tog holivudskog majstora za specijalne efekte koji ume da napravu specijalni efekat tužne face Dragana J. Vučićevića kada priča o svom tragičnom slučaju – koji, ako niste već čuli ide ovako – izvređaš nekog na Tviteru, i onda sebe proglasiš najvećom žrtvom srpskog novinarstva koju teraju u zatvor, iako u stvari ti sam sebe teraš u zatvor.
I najbolji originalni scenario tog unutrašnjeg dijaloga izgleda ovako:
Dragan J. Vučićević, desna strana: Odučio sam da odem u zatvor. Moja je odluka jer me teraju u zatvor zato što ja oću da idem u zatvor, mada neću da idem zatvor.
Dragan J. Vučićević, leva strana (odgovara mu): Sram te bilo što me teraš u zatvor, ja neću u zatvor, mada hoću u zatvor, jer sam ja odlučio da idem u zatvor, da bi bio u zatvoru. Onda će ljudi misliti da sam ja stvarno u zatvoru.
I zahtev državi bi trebalo da bude – sprečite Dragana J. Vučićevića da sam sebe pošalje u zatvor, jedino vi to možete pošto je Dragan J. Vučićević sastavni i neodvojivi deo države (i to treba da stoji u preambuli Ustava), inače će nam se ovaj film popeti na glavu, kao što nam se već popeo scenarista, reditelj, glavni glumac i sporedni montažer.
Ali ako već Dragan J. Vučićević ode u zatvor, i pobegne iz svog rijaliti Šo(u)šenka, odmah, draga državo, okačite Pinkove kamere u ćeliji zatvora, pa oni nesrećnici iz Zadruge mogu prljave gaće i jorgan-planine da okače o klin. Uzeće im Dragan leba iz usta, a rijaliti Šo(u)šenk će se nastaviti kako je i počeo, rijalitijem, samo iza zidina ove proklete avlije.
Možda u zatvoru napiše i knjigu poput Lauševića, koja će se zvati, recimo – “Godina prođe, D(rag)an nikad”. Tako da će ovaj film koji je sniman sa budžetom od minus 200.000 dinara, sigurno namlatiti lovu više od originalnog Šošenka.
U davna vremena kada je neko objavio da se vlasnik Informera, pomenuti Dragan, pored svog osnovnog posla glavnog odbrambenog igrača Aleksandra Vučića, pomalo bavi i hladjnjačarenjem malina, bilo je svima jasno da to njegovo istraživačko novinarstvo polako prerasta u istraživačko malinarstvo, ne samo jerbo je čovek izuzetno maliciozan.
Tako da je, možda, bolje dodeliti mu Zlatnu malinu, čuvenu setsku satiričnu nagradu za najgori film, pandan Oskaru. Na taj način će njegovo istraživačko malinarstvo dobiti i podršku celog sveta, a vrlo je važno kakvu sliku šaljemo u svet.
Naravno, poslati sliku Dragana J. Vučićevića u svet nije baš pametno, ali neka svet vidi kako je nama.
