Piše: Svetislav Basara
Kao ljudi posebnog kova, komunisti su brinuli o potomcima svojih poginulih drugova/drugarica, sledstveno je „titula“ sina palog borca donosila izvesne (sitne) privilegije, i tome je tako bilo sve do tamo negde kraja sedamdesetih, kad su sinovi palih boraca pali u zapećak i nedugo potom u zaborav (koji briše sve).
Čak ni u ta strogo kontrolisana vremena sinovima palih boraca nisu pripisivane natprirodne moći, moglo se, štaviše, s njima i posprdnuti, kao što je npr. u jednoj drevnoj TV seriji rmpaliju koji beše naumio da nešto iskamči preko reda pozivajući se na status sina palog borca nadležni činovnik ladno „oduvao“ replikom: pa šta, i ja sam otac palog deteta.
Od kraja osamdesetih naovamo - a pogotovo posle Koštuničine restauracije - umesto sinova palih boraca, u veliku modu su ušli unuci zaklanih Srba. Brigu o njima, umesto SKJ, preuzelo je militantno krilo SPC, koja je - po prirodi stvari - u celo zamešateljstvo unela nadnebesne elemente, koji su opet - po prirodi SPC - iskorišćeni za vrlo zemaljske stvari, poput, recimo, podrške pravovernim politikama, a ta se podrška kreće u rasponu od protokolarne i verbalne do otvoreno dupeuvlakačke.
U sastavu tvrdog krila davača crkvene podrške neupitno prvo mesto zauzima bihaćko-petrovački Sergije, jedan iz plejade estradnih episkopa, stihoklepaca, isterivača đavola iz TV serija i pisaca raznoraznih tupoumnih „sholija“.
Elem, Sergije je nedavno negde - verovatno u nekom „istupleniju“ - blagoizjavio sledeće, citiram: „Zna Srbija, ali i svi oni kojima je stalo do Srbije, da Vučić nije izdajica i da neće izdati jer mu je takav genetski kod. Ipak je on unuk Srbina kog su ubile ustaše. Takvi se ne pišu među izdajice.“
Na prvo čitenije Sergijevog sozercanija u prvi mah me obuze umiljenije i ponos jer je sticajem mračnih istorijskih okolnosti i moja neznatnost unuk Srbina koga su ubile ustaše - ko ne bi voleo da je genetski imun na izdaju - ali već kod ponovnog čitanija dokonah da Sergije lupeta i odlučih se da ga - uprkos dobroj genetici - izdam i ocinkarim Porfiriju. Kome toplo savetujem da Sergiju - kad ga prvi put vidi - natrlja uši i da mu skrene pažnju da se okane genetskog inženjeringa kao nespojivog s naukom hrišćanske vere.
Ne bih sad da se mešam u Porfirijev resor i da pišem sitnu „sholiju“ o tome da se Kainovo bratoubistvo prenosi upravo genetskim putem, pa ću se ograničiti na društvene i političke štete po srpsku istoriju i život koje proizilaze iz Sergijevog sozercanija.
Šteta prva: jadno je - i sve će jadnije biti - društvo u kome se elitni status i imunitet na izdaju stiču činjenicom da ti je deda zaklan. Šteta druga: kako će uspeti u životu - i kako odoleti porivu da izdaju - oni koji nemaju genetsku prednost da su im dedu ubile ustaše. Šta, nadalje, da rade - i šta da traže - dilberi poput mene, kojima su jednog dedu ubile ustaše, a drugog partizani. Sva je prilika da ćemo sa glavama poput Sergijeve ostati upamćeni kao dedovi zaklanih unuka.
