Piše: Svetislav Basara
Narodna skupština Srbije je prošlog četvrtka (i petka) po ko zna koji put pokazala da debelo zaslužuje epitet „kozačka“. Metež koji se ta dva dana mogao videti i čuti - koji moja neznatnost nije ni videla ni čula, nego se o zbitijima obavestila iz štampanih odjeka i reagovanja - svojevremeno se nije mogao videti ni čuti ni u najpijanijim i najluđim noćima po prčvarnicama na Ibarskoj magistrali.
Takođe se videlo - mada je to malo ko hteo da vidi - da najveći problem Srbije nije Kosovo, nego Srbija sama - o tome ćemo kasnije - zato što je stanje trenutnog „saziva Skupštine“ verna slika stanja u populaciji, a to stanje je verna slika hobsovskog stanja pretpolitičke „borbe svih protiv svih“.
Pajtašima u mojoj kafanici sam uoči zasedanja ponudio opkladu - koju niko nije hteo da prihvati - da će Boškić Obradović i Miloš „A Bomba“ Jovanović u jednom trenutku nasrnuti na Visoko Mesto, ponajpre zato da bi demonstirali čvrstu rešenost da spreče „izdaju“, potom u neumrloj nadi da će im se posrećiti da u sveopštem metežu strmop*zde Vučića i da na pravom mestu - u Skupštini - preuzmu vlast koju nisu preuzeli ni nad samima sobom.
Da alfa mužjaci i alfa poslanici parlamentarnih stranaka - sa izuzetkom NDB, svih do jedne - ne brane nikakvo Kosovo, nego blagobitije svojih g*zica, lepo je u tekstu u Rotopalacu objasnio Orhan Dragaš.
Eventualno prihvatanje predloga - kaže otprilike Dragaš - ili, daleko bilo, postizanje sporazuma povoljnog za obe strane, značio bi penzionisanje, što će reći kraj političkih karijera i dotoka lakog keša za basnoslovnu gomilu političkih i kulturnih radenika koji prave karijere na bulažnjenju o „našem biću“, „lepoj slici kojoj su Arnauti iskopali oči“ i ponavljanju mantre „ne damo Kosovo“. I šlus.
Da bi ambiciozni srpski kozaci (a bogme i koze) uspeli u srpskoj politici i životu, dovoljno je da iz P*čkovaca i Rrćilovaca dođu „danskim kraljevskim vozom“ (cit. serija „Muzikanti“) u Beograd, okupe dvestotinak sličnonemislećih suklata, osnuju pokret ili stranku i stanu da arlauču „ne damo Kosovo“.
Ostatak posla obaviće tupoumni srpski novindžiluk (svih boja) koji širom otvara stranice novina i ekrane televizora svakom siročetu sa iole smisla za marketing i organizaciju koje tvrdi da ni po koju cenu ne da Kosovo. Često mi, grešna mi duša, dođe da skupim 80 kila blata i da od njega ponovo napravim Koštunicu, ali uvek se prisetim da je upravo taj potuljeni svat zakuvao ovo sranje, pa odustanem od vajarskih radova.
Predlog će, pre ili kasnije, pod pritiskom više sile biti prihvaćen, pod pritiskom iste te sile - i realnosti - biće postignut i nekakav sporazum, ali to neće ni za dlaku promeniti trajektoriju civilizacijskog i kulturnog sunovrata Srbije, naprosto zato što - kako je Slobodan Jovanović zaključio pred smrt - osim politike oslobađanja Kosova i politike vraćanja Kosova, u Srbiji nijedna druga politika nije zaživela. Niti će, kako stvari stoje, ikada zaživeti.
