Piše: Svetislav Basara
Za srpske medije (svih boja) rat u Ukrajini je odavno ono što je za Koštunicu bio Haški tribunal, dakle deveta rupa na svirali. Takav stav je skromno pametan, da tako kažem, a da ne upotrebim grublju, a tačniju reč, ali je, da opet tako kažemo, tradicionalan.
Tako je bilo i u prethodnom geopolitičkom metežu, u vreme rušenja Berlinskog zida, kada je mudro rukovodstvo pod kontrolom cincarsko-kalburske čaršije davalo sve od sebe - i na kraju uspelo - da prodor nove realnosti zaustavi na granicama Srbije. To smo platili - i još ćemo plaćati - tako što smo prošli ko bosi po trnju i pride izgubili Kosovo.
Moja neznatnost stalno govori - tj. džaba kreči - da ćemo ukoliko ponovimo grešku s kraja osamdesetih, ovoga puta proći još gore. Ukrajinski rat je (možda poslednja) prilika da se Srbija izbavi iz vazalskog odnosa prema Matuški Rusiji, koja uopšte ne krije - može joj se, a do kada će moći, to ćemo videti - da za nju nema „prijateljskih zemalja“ i da postoje samo vazalne i neprijateljske zemlje.
Tu ne treba imati nikakvih iluzija o „specijalnim odnosima, sličnostima jezika i istorija i povezanosti zlatnim pravoslavljem“. Onoga momenta kad je Rusijina sestra rođena - istorijski i jezički neupredivo sličnija Ukrajina, postala nezavisnija nego što je to bilo po ukusu Moskve - usledio je specijalni vojni pičvajz.
Ako neko - osim usual suspectsa, kremaljskih plaćenika i podguznih muva - još uvek gaji neke iluzije, neka samo pogleda i posluša ruskog veleposlanika, Bocan-Harčenka - umal, grešna mi duša, ne napisah Bokan-Harčenka - i sve će mu biti jasno.
Za razliku od ruskih ambasadora u ostatku sveta - uključujući i Treći - koji tavore u low profileu, Harčenko je povazdan na srpskim televizorima, u novinama, a kad nije u televizorima i novinama, onda je u obilasku lokalnih Visokih Mesta, gde ga takođe slikaju i uzimaju izjave, pa se opet vrati u televizore i novine.
Harčenko je u tom smislu nedavno izjavio da on „razume da je za Srbiju neprihvatljiv nemačko-francuski predlog“, pa ko veli, da je za Srbiju pametnije da sačeka „nove geopolitičke okolnosti“ i „pobedu Rusije nad kolektivnim zapadom“, pa će onda, ko biva, kosovski problem biti promptno rešen uz sasluživanje Matuške i Kine.
Da je pameti - i da se srpska državna politika vodi na osnovu računice sa krčmarom i konsultacijama sa geografskim kartama, umesto čitanjem epskih pesmarica - Srbiji bi bilo jasno da „da“ nemačko-francuskom sporazumu nije toliko opredeljenje „za“ Zapad, nego za sopstvenu nezavisnost, sticanje samopouzdanja i oslanjanje na sopstvene snage.
Ako napravi presedan, pa prelomi pametno - što reko onaj drevni politički slogan - to će biti pukom silom prilika, kao što je Srbiju samo sila prilika - osamostaljenje Crne Gore - nateralo da posle gotovo sto godina ponovo postane (polu)suverena država. Ali, jbg, znate kako kaže naš narod: sila zakon menja.
