Piše: Svetislav Basara
Veliku je moralnu paniku i grdno ibretenije izazvala vest - potkrepljena dokaznim video-materijalom - da je tokom sudbonosne skupštinske rasprave o Kosovu, poslanik SPS Stević gledao p*rno-film. Skupštinska p*rnografija, inače, nije nova stvar: svojevremeno je dužnost poslanice u italijanskom parlamentu obnašala porno-zvezda Ćićolina, koja nije bila s raskida da prilikom burnih rasprava kolegama pokaže sise.
Nakon što je raskrinkan, naš Ćićolino, Stević, nije demonstrativno pokazao sise, ali je dao ostavku, što je bio razlog da vrapci pod skupštinskom strehom prsnu u grohotan smeh jer i oni znaju da se u Srbiji ostavke ne „daju“, nego se „dobijaju“.
Toliko na tu temu. Mi nastavljamo razradu naše jučerašnje kolumne. Srpska politika je tradicionalno loša - i sve lošija - poglavito zato što se uz retke, ne uvek časne, izuzetke, srpski političari politikom ne bave zbog politike - koja im je, iako su profesionalci, profesija pod B - nego zbog lakoće dostupnosti mračnim predmetima želja u rasponu od stambenog prostora, lakog keša do mindže.
Ne kažem da političari kojima je politika strast manišu stambeni prostor, laki keš i mindžu, daleko od toga, hoću da kažem da je takvima politika glavni motiv i strast, da takvi žive za politiku, a sad, ako od politike i žive, usput se skuće, namaknu neku kintu i omaste brk, tim bolje.
Nema bitne razlike - osim u imovinskoj karti - između, recimo, Ćićolina Stevića i Guzijana Jeremića. Motivacija im je ista. I jedan i drugi su ukačili da politika „ne damo Kosovo“ ne zahteva napor, da je em profitabilna, em ti omogućuje da se u zavetrini baviš gledanjem pornića, u Ćićolinovom, ili mlaćenjem lakog keša u Guzijanovom slučaju.
Političare po vokaciji, znači one koji žive za politiku, prepoznaćete po tome što imaju viziju i što povazdan udarnički rade na tome da realnost upodobe svojoj viziji. Nekad je ta vizija mračna, ali uspešna - slučaj Šešelja, basnoslovnog, straćenog političkog talenta, u čijoj viziji životarimo - nekad je, opet, ta vizija svetla, ali neuspešna, kao u Slučaju Zorana Ðinđića, vizija u kojoj bismo možda i živeli (iako nezasluženo) da mu složna braća pod pokroviteljstvom Prvopotpisanog nisu smrsili konce.
Na histeričnoj apolitičkoj sceni nema nikog - na intelektualnoj jedva da ima nekolicina - sposobnog da uvidi da ovo stanje entropije u kome se gušimo (i usput jedni drugima vadimo oči) nije posledica uspenija Visokog Carstvija Vučićevog, nego nužno ishodište mnoštva istorijskih stranputica, vrlo profitabilnih za političare (svih vremena i boja) i katastrofalnih za srpsko društvo i državu.
Izlaz iz tog ćorsokaka, ispravljanje sistemske greške, zahteva resetovanje, update i restart. Ako bi se i našao neki vizionar spreman da se upusti u taj bezizgledni posao, bio bi ubijen dvaput brže nego Ðinđić. Osim ako ne potegne prvi. U sutrašnjem i prekosutrašnjem broju sledi novi odlomak iz romana „Rekapitulacija“, u kome glavnu ulogu tumači JexS Tadić. Nije da se hvalim, ali je must read.
