Milan Ćlibrk, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Nije lako biti Ana Brnabić. Osim ako nisi Ana Brnabić. Svakom drugom na mestu premijera bilo bi makar malo neprijatno da sluša kako predsednik Srbije Aleksandar Vučić iz Abu Dabija, u direktnom prenosu na Pinku, obaveštava naciju da je upravo u naše ime rešio da potroši između 500 i 700 miliona evra. Кojih uzgred nema, jer je za ovu godinu planiran minus u državnoj kasi od 2,2 milijarde evra.
Te stotine miliona evra spiskao je za samo par sati, dok je obilazio sajam naoružanja i vojne opreme u Abu Dabiju, kao što bi dete, kome je sve dozvoljeno, u prodavnici igračaka potrošilo 200-300 evra. A onda se onako nehajno, kao da obilazi štandove na Međunarodnom sajmu vina u Beogradu i kao da nije svestan šta izgovara, podsmehnuo celoj naciji. Osim ministrima u Vladi i poslanicima SNS-a u Skupštini, kojima sigurno nisu zaparale uši njegove reči da taj novac „moramo da obezbedimo mimo onoga što piše u budžetu“! Pa, čemu onda služi Zakon o budžetu, kad jedan čovek, kome to nikako ne spada u opis radnog mesta, može da ga razbuca kao beba zvečku?
Usput nas je, onako šeretski, kako samo predsednik to ume, obavestio da su se, za razliku od njega, ostali posetioci sajma naoružanja ponašali kao „pijani milioneri“. Biće da bi trebalo da smo srećni što nismo milioneri. Jer, da jesmo, šta bi predsednik uradio da popije nešto drugo umesto čaja od kamilice, kada i trezan za par sati spiska 500-700 miliona evra, jer mu je bio ćef. Pa se posle pitajte zašto premijerka skoro s ponosom izgovara da joj je on – šef. I ne samo ona.
Elem, i pre nego što se predsednik „ponovio“ i produbio rupu u budžetu, Fiskalni savet je upozoravao da je planirani deficit od 2,2 milijarde evra za ovu godinu previsok za Srbiju. Možda njima jeste, ali za predsednika očito nije, pa je rešio da ga poveća na skoro tri milijarde. I baš ga briga što dobro zna da Mali već mesecima uzima kredite uz kamatu od oko sedam odsto, s tim što bi mogla biti i veća, jer kad poraste euribor, skočiće i kamata na srpski dug. No, obojica znaju da ga neće vraćati oni, već mi, a bogami i naša deca. Izgleda da je vlast počela da ispunjava predizborna obećanja. Uostalom, zar jedan od njihovih slogana za izbore nije bio „Aleksandar Vučić – Za našu decu“?
I dok nas vlast uverava da drže dug pod kontrolom, on je istog dana, kada je Vučić pazario naoružanje, iznosio 4.049 milijardi dinara ili 34,5 milijardi evra. Od početka godine povećan je za 1.17 milijardi. Dnevno, dakle, raste za 23 miliona evra. Čak i vikendom. Što je i logično, jer ako se predsednik ne odmara ni subotom, ni nedeljom, zašto bi onda dug tih dana mirovao?
Кada bismo trenutni dug uporedili sa svim što smo stvorili lane, on bi bio 57 odsto BDP-a. Za vlast je on, međutim, 50,2 odsto BDP-a. Кako? Pa, lako. Oni računaju da nam je već sada BDP 68 milijardi evra. Pa sadašnji dug porede sa budućim, a ne sa stvorenim BDP-om, koji je 60,2 milijarde evra. A kako vama banka računa kreditnu sposobnost, na osnovu postojećih ili budućih plata i penzija? Hoće li vam dati veći zajam ako im kažete da će vam već 2025. plata biti 1.000, a penzija 450 evra? Ili, sram ih bilo, predsednikove reči nisu dovoljna garancija za veći kredit?
Nego, šta nam još govore brojke kojima nas vlast stalno zasipa, ubeđujući nas da su to fenomenalne vesti. Ako se lanjski BDP ove godine realno poveća za 2,5 odsto, trebalo bi da bude 61,7 milijardi evra. A pošto Vučić i Mali računaju da će biti 68 milijardi, to znači da će razliku od 6,3 milijarde evra „stvoriti“ inflacija. To drugim rečima znači da oni zapravo planiraju rast cena od 13 odsto. S obzirom na to da su između januara prošle i ove godine već porasle 15,8 odsto, to praktično znači da će krajem 2023. sve u proseku biti skuplje za skoro 30 odsto nego na početku 2022. I svako kome plate i penzije u tom periodu ne porastu za 30 odsto biće – gubitnik. Osim onih koji još veruju da su im za vakta ove vlasti plate realno, a ne samo nominalno, udvostručene. Njima će moći da prodaju i priču da ćemo, naoružani novim oružjem, biti i ekonomski i finansijski jači. Ostalima ne preostaje ništa drugo nego da se naoružaju – strpljenjem. Jer, trebaće im ako država i Pink ozvaniče strateško partnerstvo, kad Željko Mitrović počne svoje dronove da prodaje Vojsci Srbije. A i Šimanovci su bliži od Abu Dabija.
