Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Estradni ministar spoljnih dela Dačić Ivica ponovo je pao u nemilost. I to kod onoga čija je milost jedino važna. Umeo je on da preživi nekoliko ubedljivih političkih kliničkih smrti.Vraćao se na dvor kao ministar, pevač, lakrdijaš i veseljak, gutač plamena koji je razgaljivao važne goste brojnim klovnovskim podvizima i neodoljivim falširanjem.
Socijalisti znaju da Dačić ne voli Vučića, to se zna i na jugu Srbije, u Žitorađi, koja je ovom narodu još dala Cecu i Smiljka Kostića. Ivica Dačić zna kako se opstaje, da ne zna nigde ga ne bi bilo. Za to mu je potrebna odvratna blizina koju ne želi ali za kojom čezne i ubedljiva no naporna politička strast. Ali, i to ne može večno da traje. Bar ponekad je potrebno nešto slobodnog prostora i bežanje od teškog vučjeg zadaha.
Moguće je da je Ivica sa svojom grupom ležernih zabavljača uzeo sebi predah taman kad nije trebalo: u skupštini su rastavljali Vučića na proste činioce, ubijali su svako pouzdanje u njemu, rastezali ga kao volovsku kožu. Izazvali neviđene paćeničke grimase na njegovom izmučenom licu, iznuđivali sumanute odgovore, plačne verbalne opite sačinjene od uvežbanih laži, logoreičnih pabiraka, ustajalih misli i starih fraza, bez znakova kreativnosti i uticaja pameti.
Tokom dana on je doživeo nekoliko nervnih prepada i unutrašnjih prevrata. Od pristajanja na sve što su mu tražili, do negiranja da su mu tražili bilo šta. Stranačka apologija njegovoj smušenosti i potpunom mentalnom rasulu bila je usiljena pohvala ludosti, nemoći i strahu koji odatle proizilazi. Poraz je neizbežan, ma gde se krenulo, tražio se model za kontrolu štete i povratak tobožnje masovne ljubavi za olupani spomenik svuda gde je ona izgubljena.
Zbog osećanja emotivne praznine i smanjenog elana u darovanju nežnih emocija izmoždenih podanika, javno je prozvan Dačić sa svojim snagama za podršku: ovacijama, zagrljajem i dodirom. Nije se pokazao kad je desnica krenula na Vučića. Sedeo je mirno kao mandarin, bez imalo brige za ugroženog dobrotvora.
Zato je stigla pretnja sa najvišeg mesta koja bi mogla da znači kraj veze iz interesa: ostali smo sami. Idemo sami na izbore! Dačić se javio i rekao da čvrsto ostaje uz Vučića. Ali to čvrsto nije izgledalo preterano ubedljivo.
Jedan p*rno film bi mogao da postane lozinka za razumevanje bitnih relacija u parlamentu. A naročito među partnerima koji dele vlast. Dok se navodno kidisalo na Vučića, i fizički mu pretili čuvari Kosova, njemu još većem čuvaru Kosova navodno namernom da Kosovo preda, poslanik SPS-a Zvonimir Stević sa Kosova je na svom telefonu gledao film za odrasle. Tvrdi p*rnić, kako svedoče oni što su videli isto što i on. Da li je čovek stigao da isprati epilog tog međuljudskog opštenja – nije poznato. Ali je svakako tragao za novim oblicima digitalnog bluda pod utiskom teških scena protivprirodnih odnosa u skupštini.
Dok je rab božiji Zvonimir bio zanesen neubedljivom erotskom gimnastikom kako bi ubio loš dan, oko njega se odvijala javna skupštinska prostitucija dušama robova. Fanatična odbrana svakog zaumlja nosi u sebi lažnu strast plaćenu privilegijom da se pred vodećom glavom bude niko i ništa. Bivši ljudi su predali sve što su imali i dobili neznatnu naknadu za sve što su možda bili. Ta trgovina je bezočna berza poništenih, kojima nije ostalo ništa: prijatelji, poznanici, vršnjaci, rodbina, očevi i majke, pa i deca: svi su oni već duboko u prostoru srama odakle nema izbavljenja. Ne zbog podaničkog izbora, nego zbog poniženja pred nepostojećim. Osim toga ničega i nema.
U čitavom tom smetlištu, p*rno film u domu naroda, a p*rnić nikada ne donosi ništa uzbudljvo jer tamo nema priče, (Endi Vorhol) – jeste ipak osveženje i pokušaj nekog otklona od atavističkog balkanskog opštenja u živom prenosu.
Goran Marković je napisao: Sveopšti p*rnić postaje duhovni prostor u kome živimo. Zabranjena je svaka vrsta iskrenih osećanja, a pogotovu istina. Sve što izgovaraju učesnici ove odvratne lagarije govori o požudi i zavisnosti od muške p*rno zvezde. Tu se radi o izjavama duboke, skoro fizičke vezanosti za despotskog oca.
Govornici u skupštini, ili njegovi robovi poput podivljalog Orlića – koji bi da nadirodi Iroda – svi oni imaju ruke vezane plišanim lisicama, i uživaju u slatkim mukama na koje ih je bacio gospodar.“
Reditelj se bavi mukama, koje mogu da budu slatke za one koji ih žele – a žele ih svi – ali i za mučitelja, čiji je sadizam izazvan oduševljenim pristajanjem mučenika. Svi oni misle da su na dobrom mestu. I to je suština političke pornografije koja bi bila neodrživa ako se ne razume poreklo magnetizma podivljalog despotskog oca.
Sve što o njemu govore neumorni udvarači u sukobu je sa prizorom koji vide. Ali oni ne vide ništa pa ni vodeću porno zvezdu, niti šta ona nudi. I jedino slepi mogu da pristupe orgijama.
