Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Zašto se čovek opija? Na ovo jednostavno pitanje nije moguće odgovoriti pre druge čašice. Upit zadire u područje vrhunske kafanske filozofije i unutarnje tuge, i opstaje kao uticaj na sopstveni život, ili bar na ono što je od njega ostalo. Ljudi sede tamo uz rakiju koja će ih svakako ubiti, oštre svoju pamet slušajući sebi slične a najviše sebe. Čovek pije da bi mu bilo svejedno.
To je možda opravdanje koje najmanje treba onome koji ga traži. Osim ako pijanac ne vidi sebe imunim na svoju strast: veruje da je u stanju da je kontroliše i bude njen gospodar. Takvih ipak nema, sve se odvija na drugoj strani do koje nije moguće dopreti.
Pijemo skoro svi, makar po malo. To je dijalektika provoda, iluzija o radosti, ravnodušnosti, očaju, druženju i samoći. Pijemo da sve to nestane i konačno ostanemo sami. Nije ideja pisca ovog teksta da drži propoved. Niti umem to da radim, niti za to ima prostora. Samo ovo da kažem: rakija u kafani Bosna, ulica Majke Jevrosime, ubila je za 12 godina 65 novinara okolnih redakcija. Svi su zapamćeni i zaboravljeni kao dobri ljudi. To je bilans.
Ipak je ovaj ogled posvećen vinu. Rajska tekućina, tako se misli, piće za bogove i njima slične. Na nekim mestima vino se smatra hranom. In vino veritas, tako kaže sentenca posvećena razvezanom jeziku. Posle vina nema tajni. Vino otvara dobru priču, može da bude nektar za lagano bežanje iz čamotinje ko zna gde. Ima vina ispod komine koje je jeftinije od vode a ne mora da bude loše.
Vina koja koštaju više hiljada evra ne moraju da budu dobra, mada najčešće jesu. Sve je u jeziku, svetlosti i iskri koja traga za lepotom ili propašću. I vino ume da ubije, ali to čini sa više delikatnosti i mnogo sporije, može očas da mudraca pretvori u budalu, mudrac za takvo otkriće o sebi i pije. Taj proces biva i obrnut, kad bena pomisli da postaje Solomon i da mu je svaka koja izlazi iz misaone kaše dostojna istorije. I on se uporno drži te opsene koja sigurno tera u kiseli mamurluk i tamo ga ostavlja.
Vladar Srbije voli vina. Često je o tome govorio kao znalac. Ima podrum u Jajincima, i tamo je pre dve godine odveo premijerku i gomilu podobnih novinara koji su svedočili uživanju. Domaćin beše Bahus u kratkim gaćama. Pokazao je narodu naslage telesnih rezervi, pouzdane hodalice i državničku ležernost. Zajedno sa premijerkom unosio je tada u svoju značajnu ličnost izvesne količine vina. Nije davao izjave pod diktatom te plemenite tekućine. Samo se smejao očaran idejom o vinskom pikniku na vrhu i porukama o vladarskom skladu koje odlaze među gomilu.
Često ga je nešto podsticalo da govori o vinu, naročito belom, ne odvajajući svoj hedonizam od količina pića koje može da ispije a ne mora da meri. Na sajmu vina je bio očigledno pripit, tvrdeći da može da popije koliko hoće.
Mogli smo to da shvatimo kao blagoslov, prikaz makar još jedne osobine koja ga izdvaja od prosečnog sveta. Recimo, ne mora da pije, ali pije jer želi. Pije koliko mu se pije a to je mnogo, i ne primećuje se da je trezan.
Njegova savetnica Suzana Vasiljević redovno stoji pored njega kad se nešto toči u blizini i otima mu čašu. Ali, to ne ide lako, on to radi sa preciznim unutrašnjim baždarenjem. Nije to čovek kome se bilo šta može oduzeti.
U časovima iskušenja i pred teškim odlukama koje mora da donese a ne želi, vino mu dođe kao beskrajni izvor pouzdanja. Što se više pije, sve je lakše da se pije još. To je samo uklanjanje limita. Nije neprijatan u pijanstvu, nego u mamurluku. Sve što izlazi iz njega kao prezir prema drugima, ljutnja bez razloga, ponižavanje podanika koji to inače apsolutno zaslužuju, promena raspoloženja, kiselina vidljiva na licu – sve je to muka od prethodne noći koja se od sabajle raspliće mamurnom burom.
Suzana Vasiljević čini što može da sakrije te neprijatne prizore, ali ona nije dadilja. Posle sednice parlamenta koja ga je dovela do serije neskrivenih nervnih slomova, odlučio je da se bar još jednom obrati „svome narodu“ putem instragrama. Kakav je to govor bio! Ničega u njemu osim upletenog jezika, besa, rodoljubivog suznog patosa, nelogične mimike i nejasnog epiloga besede.
Govornik je bio prepušten sam sebi, ohrabren nečim što je bilo jače od njega. Omamljen svojom logorejom sačinjenom od maliganske pare i euforičnih ispada. Rada Trajković je izdala a on brani Srbiju, ne beži nigde, ni on ni porodica, jer zašto bi? On brani otadžbinu, živela Srbija!
Predaja nije opcija.
Pajtić je taj ispad ocenio kao javnu neuračunljivost pod uticajem opijata u koju je govornik sebe uveo kao uračunljiv.
Nisam sklon da sudim tako strogo kao Bojan Pajtić. Dirljivo mi je traganje za spasenjem tamo gde spasa nema.
Neka nam je živ i zdrav i rumen, kaže žena u zrelim godinama dok bira luk na Cvetkovoj pijaci. Neka pije, blago nama, što da ne popije i on je čovek.
