Draža Petrović, kolumna za portal N1
Pevali smo jednom Kebinu pesmu u Rovinju, Istra. Na Weekend media festivalu N1 je organizovao tribinu regionalnih satiričara, zvala se "Glave prosto lete koliko je misao slobodna", onda je voditelj panela, Tihomir, pitao: "Draža, zašto zvijezde iz Hrvatske koje dolaze u Srbiju postanu toliko planetarno popularne, iako je uvijek postojala neka doza nepovjerenja?", a ja odgovorio: "Ne samo da neke hrvatske zvijezde postanu planetarno popularne, nego se neke i udaju u Srbiji. I to više puta. Mi Srbi smo naprosto dobra prilika!"
Mislio sam na Severinu. Čijem jednom koncertu službeno sam prisustvovao na Šljivijadi u Blacu, kada je definitivno bilo jasno da srpska šljivarska publika obožava da đipa uz hrvatski pop, a drugom Severininom koncertu sam prisustvovao takođe službeno, na Saboru trubača u Guči, kada joj je gost bio tadašnji tast, pomenuti Keba Kojić Dragan, koji je otpevao jednu pesmu.
I sve to ispričam na toj tribini, ali onda osoba s moje leve strane na rovinjskom panelu, Zoran Kesić, logično zaključi: „Pa Keba i ima samo jednu pesmu, ‘Bre gidi džanum’, te je i očekivano da je otpevao samo jednu pesmu“.
Kao argument moje raskošne erudicije da Keba Kojić Dragan ima više pesama od jedne, otpevam početak pesme „Imao sam…“, iako narodnjake slušam samo u autobusu, gde nemaš izbor, Kesić nastavi da peva, publika u transu, aplauzi, cika, vrika, cajke, i tako je Keba Kojić Dragan imao prvi koncert u Istri. Doduše, pevao je Kesić, uz moje očajno terciranje.
Drugi koncert u Istri nije imao jer mu ga je upravo zabranio gradonačelnik Pule, u paketu sa Anom Bekutom i još dva srpska narodnjaka. Kaže gradonačelnik da srpsko muzičko smeće ne treba da peva u javnim prostorima Grada Pule, valjda tako nekako, i onda se o čitavom slučaju uzmu očitovati svi pozvani i nepozvani – od lokalnih političara do predsednika Hrvatske.
On je rekao: „Ja ne volim tu muziku, nikad je nisam podnosio. Ide mi na živce, bole me kosti od nje. Ja je ne bih branio. Odluka pulskog gradonačelnika je da to ne daju jer će tamo biti cajke. E, sad većinu stvari ja ne bih zabranjivao. Ne volim tu kulturu zabranjivanja. Cajke treba suzbiti svim legalnim sredstvima. Pa, pol HDZ-a to sluša“.
Upravo argument da „pol HDZ-a“ to sluša i da je prodato 85 odsto ulaznica za pulski koncert, orgovor je na pitanje o zabrani: j… ga, braćo i sestre, to izgleda neko tamo u Puli hoće da sluša, pa bolje prevaspitavajte publiku, al’ sad vam je, pravo da vam kažem, kasno za prevaspitavanje.
I u Srbiji se posle 5. oktobra mislilo se da su narodnjacima odbrojani dani, te da oni odlaze u istoriju zajedno sa Slobom, Dačićem & Vučićem. Sve je postalo sumnjivo još kad se 5. oktobra uveče sa suzama radosnicama na ekranu Studija B pojavila nenašminkana Vesna Zmijanac. A pojavila se nenašminkana jer suze radosnice podrazumevaju razmazivanje šminke.
– Ko je ovo? Vesna Pešić! – mogli ste da se vadite na „sneg“ preko ekrana i manjak šminke preko Vesne Zmijanac.
Zmijanac Vesna bila je tu da čestita pobedu građanima Beograda.
– Je li, keve ti, otkud Vesna Zmijanac u Studiju B čestita pobedu!? – pitao sam kasnije Marka Jankovića „koji brkove suče“, voditelja te revolucionarne emisije.
– Blizu stanuje pa je osetila potrebu da se obrati građanstvu! – objasnio mi je Marko, mada i pored sve dokumentacije nisam uspeo da uočim doprinos Vesne Zmijanac petooktobarskoj revoluciji. Bar tad.
Željko Mitrović je paralelno sa pojavom Vesne Zmijanac u Studiju B iz glavnog studija Pinka izbacio ekipu emisije „A što ne bi moglo“.
– Ajd sad marš napolje, dosta je bilo! – proglasio je fajront devedesetih u svom medijskom carstvu. „Oooo Turci, zatvaramo diskoteku“ – što bi rekao Nikola Kojo u „Lepa sela, lepo gore“.
I umesto bele zastave na ekran „okačio“ Dragoljuba Đuričića da lupa u bubnjeve.
To je bila najava postpetooktobarske Srbije u kojoj su carovali nepricipijelnost, apsurd, koristoljublje, alamunje, pobrkale su se osnovne vrednosti i značenja do krajnjih granica. Te je postpetooktobarska Srbija postala jedna opšta kalakurnica.
Pre 5. oktobra imali ste utisak da je folk neki pararelni univerzum koji se vas tiče koliko i onaj komšija što svako veče ide četvornoške do petog sprata iako lift radi.
Mislili ste – odoše narodnjaci, a ono ispalo da nikada nisu bili jači. Malo, malo registrovali biste izvesnog Borisa Tadića u prvom redu svirke Seke Aleksić u Jagodini ili koncerta Ane Bekute u Sava centru, pa izvesnog Koštunicu i izvesnog Ilića u fan-pitu novogodišnjeg „julijanskog“ koncerta „srpske majke“ ispred Skupštine u državnoj produkciji, pa izvesnog Čedu kako na tribini LDP odaje počast Jeleni Karleuši kao „pametnijoj od najvećih intelektualaca“… A o kamarili turbo folk persona na raznim listama podrške Vučiću, da i ne pričamo.
Narodnjaci su, dakle, postali jači nego što su ikada bili, te je utisak da jedino oni, ma koliko svakom kome ta muzika ide na gangije ili ga od nje bole kosti, mogu pomiriti Srbe i Hrvate bolje od političara. Od kojih vas takođe bole kosti, iako oni, sem jednog ovdašnjeg, bogu hvala ne pevaju.
A da Severina bolje miri Srbe i Hrvate video sam upravo onomad u Blacu na Šljivijadi, kada je stjdž sa kog je pevala Severina, bio tik uz spomenik sledećeg izgleda – na kamenoj ploči silueta vojnika sa beretkom i štitom sa ocilima i natpis: „Živote dali: Đojić Radmila (1968 Trbunje – 1993 Benkovci), Simić Ivica (1973 Šiljomana – 1992 Sarajevo), Dunjić Goran (1972 M. Draguša – 1991 Zadar), Đorđević Dragan (1959 G. Jošanica – 1991 Vukovar)“. Sa druge strane piše: „Srbijo, seti se bar malo, jer sve što imadoh, tebi dadoh – život svoj“. Spomenik je podiglo Udruženje boraca ratova od 1990. godine.
A spomenik te večeri niko nije primećivao, svi su zurili u Severinu koja je bila ushićena: „Dobra večer, lipi moji, dobra večer Blace!“
Kič spaja bivše Jugoslovene, i on uvek ispliva na površinu, ko što uvek na površinu na ovim prostorima ispliva samo najgore. Tako da onaj pulski gradonačelnik bolje da digne ruke od prevaspitavanja onih koji su hteli da slušaju Kebu u Puli – pojaviće se taj već negde drugde u okolini, zato što je opštepoznata deviza: Od kolevke pa do neba sa vama će biti Keba. A i od kolevke pa do sveca sa vama će biti Ceca.
Od toga spasa nema. Osim da ih ne slušaš. Ili da se praviš da ih ne slušaš.
