Dejan Ilić, tekst za Peščanik.net, 28.2.2023.
Je l’ zna neko šta je sinoć bilo u Briselu? Dobro, pitajmo očevice. Josep Borell kaže da su se Vučić i Kurti složili oko teksta predloga za normalizaciju odnosa Kosova i Srbije i obećao da će taj predlog uskoro biti objavljen. (Šta se do sad čekalo, Borell ne kaže.) Albin Kurti kaže da je on hteo da se potpiše ispod teksta sporazuma, ali pošto je Vučić to odbio, onda se ipak ni on nije potpisao. I dodaje – šteta što je tako ispalo jer je i Vučić bio pristao (na predlog teksta sporazuma). Vučić pak kaže da se o predlogu sporazuma uopšte nije govorilo, a da je on sve vreme insistirao na zajednici srpskih opština (popularni ZSO).
Dok neka poklapanja između izjava Borella i Kurtija ipak postoje (pored ostalog, kao Borell, i Kurti je najavio da će sadržaj predloga uskoro biti javan), Vučićeva izjava štrči. Na stranu ZSO, Vučić, da ponovimo, tvrdi da o predlogu sporazuma nije bilo ni reči. Ko zna, možda sva trojica ne lažu. Ali, zašto su sedeli čitavih par sati, ako su samo o tome razgovarali, to jest pokušali da razgovaraju, ako je verovati Vučiću, bez uspeha. Kako to traje satima: da Kurti ponavlja ja hoću da potpišem, da se Borell raduje što se ova druga dvojica slažu, a da Vučić ponavlja – ZSO?
Možda se oni između sebe bolje slažu nego što to hoće nama da predstave. Čim se zatvore vrata, izvade špil izlizanih karata i krenu da igraju… tabliće. Pošto se izigraju, neko od njih kaže, idemo sad pred novinare, i onda svako ispriča šta god mu padne na pamet. Ja ne vidim kako drugačije minimalno razumni ljudi da ubiju to silno vreme. Kažem, minimalno razumni, jer zaista racionalne osobe to o čemu oni (ni)su pričali završavaju za par minuta preko telefona ili zajedničke viber grupe. Umesto da putuju avionom i bez potrebe dodatno zagađuju životnu sredinu.
Jedan kibicer sa strane, Christopher Hill, požurio je da opravda ove – kako to Vučić voli da kaže – zgubidane u Briselu: od njih, rekao je, ne očekujem brze rezultate. Hej, brze rezultate posle više od 10 godina pregovora. Koliko sporo je dovoljno sporo, a da za Hilla to ne bude brzo? Oni kao da imaju sve vreme ovog sveta. Dobro, neka bude da je tako. Uzmimo Srbiju – nacija koja je proćerdala tri decenije, od 1991. naovamo, zaista kao da ima vremena na pretek (i pored vremena, ništa više). Dok recimo Hilla ili Borella zabole… neka bude uvo, za Srbiju (i Kosovo).
Možda je čitalac, kao i ja, sinoć pokušao da vidi je l’ ima nešto novo u onome što pričaju Kurti i Vučić. Ja sam dobacio do ovde: Kurti kaže da je ZSO unutar jedne od tačaka predloženog sporazuma; Vučić pak kaže, prvo ZSO pa onda sve drugo. Čitalac se mršti, on je to čuo i ranije. Ali, evo, neka bude da to čujemo prvi put – šta to u stvari znači? Ako Kurti potpiše sporazum, to znači da se odmah dobija i ZSO. Vučić pak kaže: a ne, prvo ZSO, pa onda… Zaista, šta onda? Da li se to Vučić nadmudruje s Kurtijem, hoće da ga nasanka, da ovaj pristane na ZSO, a da onda Vučić ipak ne potpiše sporazum?
Bedno je to nadmudrivanje. I nema nikakvog smisla. S druge strane, Kurti kao da baš to očekuje od Vučića. I pošto je Vučić ZSO postavio kao jedinu stvar do koje mu je stalo, Kurti ga onda time i ucenjuje. Jeste, kao na pijaci. Ali da ne izgleda kao na pijaci, to se onda u komentarima uokolo nazove – visoka politika. Samom Vučiću bi verovatno najdraže bilo kada bismo to videli kao partiju šaha, a njega kao velikog šahistu. Samo što sa šahom to ima veze tek u meri u kojoj sve što rade izgleda kao da jedan drugog treskaju po glavi kutijom za šah. A ako ne baš jedan drugog, onda sve nas, sasvim sigurno.
Moj je utisak da se sinoć u Briselu ništa nije dogodilo i da su zbog toga svi srećni, i Kurti, i Vučić, i Borell, i Hill, i… ko god. Kao jedini rezultat tog sastanka dobićemo sadržaj predloga sporazuma. Ali, taj predlog trebalo je dati odmah na početku, a ne da se njegovo objavljivanje predstavlja kao uspeh pregovora. Kaže Borell, predlog stoji još od septembra. I posle 6 meseci, gle uspeha, saznaćemo šta u predlogu piše. Kao da predlog nije mogao odmah da se objavi, pa da se menja u skladu s novim dogovorima. Je l’ se to neko u EU plaši javnosti još i više nego što je se plaši Vučić?
Čitalac dobacuje – dobili su rok, Kurti i Vučić, kraj marta, da se dogovore oko sporazuma. Iz mog ugla, to izgleda drugačije – Vučić je sebi kupio još jedan mesec. I tako, mesec po mesec, 10 godina. On za sebe kupuje godine, a mi ih trošimo.
