Zoran Кesić i ekipa Njuz.net-a, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Jedna od priča koja je obeležila proteklu sedmicu jeste ona koja govori o tome kako predsednik Srbije Aleksandar Vučić disciplinuje svoje članstvo i kako se ponaša na zatvorenim sastancima i skupovima svoje Srpske napredne stranke, ali i državnih organa i institucija. Tako smo od jednog insajdera iz SNS-a saznali da, ukoliko recimo neki viđeniji član ili funkcioner ne podrži predsednika kad ga neko napada - čitaj kaže bilo šta što mu nije po volji - predsednik će ga najverovatnije lično pozvati da mu se krajnje pasivno-agresivnim tonom zahvali što ga nije podržao.
„Hvala vam što ne dolazite“, poručila je pre desetak godina cinično Beogradska filharmonija posetiocima kafića u Strahinjića bana, a danas nešto slično poručuje i predsednik svojim stranačkim saborcima, samo preko telefona i bez prijatnih tonova ozbiljne muzike. Uostalom, ko im je kriv što ne hvale i ne brane predsednika? Da li znaju da treba? Znaju, to je već uhodan sistem. Da li imaju gde da ga hvale? Imaju, naravno, od nacionalnih frekvencija, preko skupštinske govornice i 95 odsto tabloida, pa sve do svojih naloga na društvenim mrežama. Mogu da biraju.
I onda umesto da lepo urade ono što se od njih očekuje i na šta su, na kraju krajeva, pri čistoj svesti i zdravoj pa… dobro pri čistoj svesti pristali, oni izlažu sebe riziku da ih predsednik lično pozove. Zašto? Ako ih mrzi da idu po televizijama, ako im se levi profil ne slika lepo na kamerama, ako imaju tremu od javnih nastupa, a ne bi baš ni da zovu Dragana J. Vučićevića i daju mu izjave, to jest pohvale Vučiću, pa društvene mreže su im uvek tu! Mogu da opale i 60 selfija ako treba dok ne ubodu jedan dobar – uostalom imaju na raspolaganju sve vreme ovoga sveta - i onda objave samo taj jedan dobar uz neku motivacionu optimističnu poruku o napretku Srbije i obaveznu napomenu da ništa od toga ne bi bilo moguće da nemamo predsednika Aleksandra Vučića. Ili, ako je u pitanju odbrana od napada, onda malo ozbiljniji selfi, bez osmeha, ali samouveren i odbramben, uz poruku da „mogu oni da ga napadaju koliko hoće, ali on je već pokazao čvrstinu i odlučnost da vodi Srbiju u pravom smeru, da ga oni zbog toga i napadaju, ali da narod vidi i ume da prepozna ko radi u njegovom interesu, a ko ne, haštag #živeopredsednik haštag #živelasrbija!
Ako je nekom teško da to uradi, pa onda i treba da snosi posledice. A zna se kako to izgleda. Prvo te pozove neko iz predsednikovog kabineta da ti najavi da će te zvati predsednik. Pa se ti onda krčkaš na tihoj vatri nekoliko sati. A mislio si zvaće za par minuta. Pa najzad telefon zazvoni, a ti se javiš pomalo veselo i srdačno, ali opet i uzdržano, jer ipak je to predsednik. Ali sa druge strane ništa. Čuješ samo teško disanje. I tako pet minuta. Onda izgovori tvoje ime. Pa onda opet dramatična pauza od pet minuta. I onda krene razgovor, tačnije monolog: „Čujem da me nisi branio od napada u tajkunskim medijima. I želim da ti se zahvalim na tome…“ I traje to, traje, a ti pokušaš u jednom trenutku da se ubaciš, da nešto kažeš u svoju odbranu, kad već nisi u Vučićevu, a on ti tihim glasom i teškim dahom kaže: „Molim vas, ako mi dozvolite da završim, ja vas nisam prekidao“. I onda nastavi svoj monolog. A mogli ste jednostavno da okačite taj post na Instaću ili Fejsu ili da tvitnete nešto i Bog da vas vidi. Pa je l’ to toliko teško?
