Viktor Ivančić, tekst za Peščanik.net, 31.1.2023.
Robi K. (IIIa)
Moj dida je sidijo u lingeštulu isprid svoje kuće na Šolti i čitao je knjigu. Mama i tata su sidili za stolom u dvoru i piljili su u mobitele. Plus su svako malo oni prčkali sa prstima po ekranu. Ja sam mog dida pitao: „Šta to čitaš, dida?“ Dida je rekao: „Šta čitan, šta čitan… Čitan Novi zavjet, šta bi drugo!“ Ja sam pitao: „A zašto ti na koricama od Novog zavjeta piše Maksim Gorki?“ Dida je dignijo livu ombrvu prema meni i rekao je: „A šta tebe, unukiću, kuri bolac kako se zove moj Novi zavjet?“
Mama i tata su utiho se keserili za stolom. Tata je rekao: „Eno mu u sobi na kantunalu i Stari zavjet! Na koricama piše Karl Marks!“ Dida je rekao: „A šta tebe, zete, kuri bolac kako se zove moj Stari zavjet?“ Tata je rekao: „Ništa! Samo komstatiram…“ Dida je rekao: „E pa moš to komstatirat i u sebi! A ne starog čovika podjebavat!“ Mama je njemu rekla: „Daj, čoviče, nakrca si kuću sa knjigama, ne može se od njih disat! Vidila san da ih sad stivaješ i u zahod! Imaš više vjerske liturature nego biblijoteka na Kaptolu!“ Tata je rekao: „Kako neće kad mu svakog petka dođe kombi i iskrca pet-šest paketa!“ Mama je rekla: „A znan! U zadnjoj turi mu je stigla Država Božja od svetog Augustina! Na koricama piše Lav Trocki!“ Tata je rekao: „To mu sve šalje oni frend iz Rijeke!“ Ja sam pitao: „Koji frend iz Rijeke?“ Tata je rekao: „Neam blage! Neki ludaš ka i on!“ Dida je zaklopijo knjigu i rekao je: „Ekipa, budete li mi srali protiv Željka, letićete iz kuće! Kapito?“
Tu je u dvoru uletila tišinčuga. Onda je dida okrenijo se prema meni i rekao je: „Viš, unukiću, to ti je ta razlika! Ja lipo čitan knjige, a roditelji ti bulje u mobitele i fejsbuke! Ja se bavin kulturon, a oni pizdarijama!“ Ja sam pitao: „A šta je to kultura, dida?“ Dida je dignijo obe ombrve: „Kako to misliš šta je kultura? Zašto me ne pitaš šta su pizdarije?“ Ja sam rekao: „Pa znan šta su pizdarije, dida! Al ne znan šta je kultura!“ Moj dida je počeškao se po bradi i rekao je: „Pa kultura ti je… kako bi ti objasnija… Viš to me sad sitilo na jedan događaj kad smo ja i pokojni Bartul bili u partizanima u drugoj proleterskoj…“ Tata je fljasnijo se po čelu i rekao je: „Asti iruda, opet će počet…“ Mama je zakolutačila sa očima i rekla je: „Gospe blažena, smiluj nan se…“
Dida je najprvo pogledao koljački prema roditeljima. Onda je on meni rekao: „Znači, čučimo ti ja i pokojni Bartul iza nekog grmića u zasjedi! A po cesti baš ide neki Švabo! Cili utegnut, u ispeglanoj uniformi, sa šljemom, sa puškon na ramenu, ono, upicanija se ka curica, piči i zvižducka Lili Marlen! I onda ti pokojni Bartul iskoči isprid njega sa šmajseron i vikne: Dobar dan! A Švabo samo zinija i ukočija se, ono, ne može glasa ispustit! Pokojni Bartul opet mu vikne: Dobar dan! A Švabo muči, ono, zaledija se od šoka trista smista, ne otvara usta! I šta će, onda ga je pokojni Bartul sašija sa rafalon iz šmajsera i reka mu: Di ti je kultura, čoviče?! Eto, to ti je ta priča…“
Ja sam gledao u dida sa zinutim ustima. Mama i tata su isto piljili u njega sa ošamutom. Onda je mama pitala: „Šta si sa tim tija reć, majketi?“ Dida je rekao: „Zakurac je bilo Švabi šta dolazi iz zemlje koja ima Getea, Betovena i Šopenhajmera, kad ne zna reć dobar dan! To san tija reć!“ Tata je rekao: „Čovik se usra od straja, jebaga led! Zato je muča!“ Dida je rekao: „E pa ne znan ja to, zete… Da je pri rata čuva ovce, ka pokojni Bartul, možda bi lipo pozdravija i spasija glavu! A ovako mu je Šopenhajmer sjeba reflekse!“ Mama je uletila: „Ma šta ti ta papanska spika znači, čoviče božji?“ Dida je rekao: „Znači da je kultura u ratu opasna po život! Šta više kulture uneseš u rat, ponašaš se manje kulturno!“ Mama i tata su zableušili se u dida sa tupajom. Dida je rekao: „Možda je baš kultura od Švaba učinila okupatore? Možda su mislili da ako imaju Getea, Betovena i Šopenhajmera, šta ne bi imali i cili svit?“
Onda je moj tata rekao: „Nemoj se ljutit, fosilac, al to ti je malo debilna logika!“ Dida je rekao: „Je li? A zašto su onda sad u Ukrajini zabranili ruske knjižovnike, slikare i kompozitore, a? To te ja pitan!“ Tata je piljio u dida i šutijo je. Dida je rekao: „Jel tačno da se tu na Tolstojevskog gleda ka da je tenk ili haubica? O Gorkom da i ne pričan!“ Tata je rekao: „Tačno je! Al je totalno bolesno!“ Dida je rekao: „Naravski da je bolesno! O tome ti i govorin! Šta bi bija Tolstojevski kriv? Sad oni u Ukrajini misle da će njihova kultura bit jača ako sataru rusku! Isto ka šta Rusi misle da će njihova kultura bit jača ako sataru ukrajinsku! Jeben ja kulturu koja služi ka povod za koljačinu!“ Tata je rekao: „Okej, tu bi se sa tobon moga složit…“ Dida je dignijo kažimprst uzrak: „Lipo je reka drug Tito! Čin čujen rič kultura, uvatin se za pištolj!“
Tata se nakeserijo: „E tu si se malo zajeba, fosilac! Nije to reka drug Tito, nego Gebels!“ Dida je podviknijo: „Ma nemoj?! Saš me još učit o drugu Titu, je li?!“ Tata je pružijo mobitel i rekao je: „Evo, oš provjerit na vikipediji?“ Dida je dreknijo: „Jeben tebe i vikipediju! Sram te bilo, zete! Uspoređivat druga Tita sa Gebelsom! Taka si dno dna!“ Onda je mama uvatila tatu za ruku i rekla mu je: „A stvarno se nemoj kontreštavat, čoviče, čako ti to sve zna u mali prst! On je to pročita u Poslanicama svetog Pavla!“ Tata je rekao: „N bava kua? Jel mu to isto posla oni frend iz Rijeke?“ Mama se nakeserila: „Je! To mu je ona zelena knjiga na kredenci iznad špahera! Na koricama piše Edvard Kardelj!“ Onda su mama i tata za stolom blokavali od smijade.
Moj dida je okrenijo se prema meni i rekao je: „Robi, pusti ti ova dva cirkusanta, oni ne znaju ko in glavu nosi… Ono šta je tebi dida tija reć je da većina naroda na svitu popizdi kad počne mislit na svoju kulturu! Bereš?“ Ja sam klimnijo sa glavom kao da berem. Dida je rekao: „Dotad to bude normalan svit, a čin počnu previše vodit računa o svojoj kulturi, odu u tri pizde materine! Onda od prevelike ljubavi za svoju kulturu budu maksimalno nekulturni! Ubiće, zaklat i potaracat! Neće pravit razliku između Tolstojevskog i minibacača, ka šta tvoj ćaća miša druga Tita sa Gebelsom! Bereš?“ Ja sam klimnijo sa glavom kao da berem. Dida je rekao: „Evo uzmi naprimjer primjera Hrvate…“ Onda je tata uletijo: „O-hooo, oćemol to sad malo srat po Hrvatima?“ Dida je zarežao: „Oćemo!“ Mama se nakesila: „Aj baš lipa promjena! Ko bi se tome nada!“
Dida je mene pitao: „Kad su u zadnjen ratu Srbi napali Hrvacku, kako su se Hrvati suprostavili okupaciji?“ Ja sam rekao: „Ne znan, dida!“ Dida je rekao: „Isti čas su izbacili sve srpske knjige iz biblijoteka i knjižara! To se u roku odma uništilo i zapalilo! Najebali su srpski pisci svi do jednog! Istribili smo ih za vike vikova! Bereš? I sve do danas se ćute retaji te oslobodilačke operacije… Evo, kad ti je mater išla u osnovnu, imala je za lektiru Ježovu kućicu od Branka Ćopića! Jel tako ćerce?“ Mama stisnila usta i mučala je. Dida je mene pitao: „A jel ti, unukiću, imaš za lektiru Ježovu kućicu?“ Ja sam rekao: „Neman!“ Dida je rekao: „Naravski da nemaš! Jer pošto je u domovinskon ratu Ćopić jeba ježa!“ Ja sam pitao: „A šta je to Ježova kućica?“ Dida je rekao: „Ježova kućica ti je… kako da ti objasnin… to ti je bija jedan bunker di se sakriva Nikoletina Bursać!“ Ja sam pitao: „Ko je Nikoletina Bursać?“ Dida je rekao: „Nemoj me zezat da ne znaš?!“ Ja sam rekao: „Ne znan, dida!“ Dida je rekao: „E, to znači da si jak iz hrvacke kulture! Šta više ne znaš o tuđoj, bolji si u svojoj! To ti je logika!“
Moji mama i tata su se za stolom vatali za glave. Dida je meni rekao: „A da ne pričan kako je sa jezikon! Tu su Hrvati odma zabranili sve srpske riči! Jer pošto je za debilne narode jezik najvažniji dil kulture! Bereš?“ Ja sam klimnijo kao da berem. Dida je rekao: „Evo, naprimjer primjera, mi dva sad spikamo na čiston hrvackom jeziku! Jel tačno?“ Ja sam rekao: „Tačno je!“ Dida je rekao: „E, al nije! Jerbo se tačno kaže na srpskom! Znači, ako to gledaš sa hrvacke strane, tačno je netočno!“ Ja sam pitao: „A šta je onda tačno?“ Dida je rekao: „Tačno je netočno!“ Ja sam pitao: „Šta je onda tačno?“ Dida je rekao: „Tačno je netočno!“ Ja sam pitao: „Šta je onda tačno?“ Dida je rekao: „Tačno je netočno!“ Ja sam pitao: „Šta je onda tačno?“ Dida je rekao: „Tačno je netočno!“ Onda je mama mene i didu ištekala iz struje da tiltamo. Onda nas je opet uštekala.
Dida je pitao: „Di smo ono stali?“ Tata je rekao: „Upravo si unuku tumačija da je kultura opasna po život!“ Mama je rekla: „Tako je! I da je umisto imat kulturu bolje čuvat ovce, ka oni tvoj frend Bartul iz partizana šta je koknija Švabu!“ Tata je rekao: „A pošto si ti zapopizdit kulturan i nonstop čitaš vjersku lituraturu, od Engelsa nadalje, znači da si lipi komad ubojice!“ Dida je zamavao sa prstom: „Aaaa, ne, ne, ne… nećete mene zajebat! Ja san priča nešto drugo! Reka san da te kultura može sjebat u glavu, al može te i izličit u glavu! Zavisi kako se koristi!“ Mama i tata su blido gledali. Dida je rekao: „Kad sa kulturon rukuju vojskovođe, ka šta to obično bude, onda ona vodi u ršum i koljačinu! A kad je se dovati moj frend iz Rijeke, onda je čista likarija!“ Ja sam pitao: „Ko je tvoj frend iz Rijeke, dida?“
Dida je mene pomilkijo po kosici i rekao je: „Znaš li ti, unukiću, ko su za mene najveći ratni junaci?“ Ja sam rekao: „Ne znan, dida!“ Dida je rekao: „To nisu vojskovođe! Nego oni staklari šta dođu popravit razbivene ponistre posli bombizavanja! Il oni zidari šta dođu popravit srušene kuće! Il cjevari šta dođu dovest u red sjebane imstalacije… Jel bereš?“ Ja sam klimnijo sa glavom kao da berem. Dida je rekao: „E, tako ti je i sa kulturon! Kad dođe do džumbusa, triba neko da popravi skršenu, srušenu, zgaženu i satranu kulturu! Neko ko je meštar od zanata! E, to ti radi moj frend iz Rijeke! On je staklar i zidar koji spašava kulturu od vojskovođa! Bereš?“ Ja sam klimnijo kao da berem. Dida je rekao: „Okej, ajmo ga onda nazvat!“
Onda je moj dida izvadijo pikolo mobitel iz žepa i utipka je broj. Plus ga je on stavijo na spikerfon. Onda je dida viknijo u mobitel: „Alo? Ko je?“ Barba Željko je rekao: „Ti si!“ Tu je uletila lakša zbunjoza. Onda je dida rekao: „Alo, Željko, ko je ono reka kad čujen rič kultura uvatin se za pištolj? Jel tako da je drug Tito?“ Barba Željko je rekao: „Nije!“ Dida je rekao: „Kako nije, jebemu jarca! Jošće ispast da mi je glupi zet pametniji od mene!“ Barba Željko je rekao: „Drug Tito je reka: kad čujen rič kultura, uvatin se za čašu malvazije!“ Dida je fljasnijo se po čelu: „Tako je, čoviče! Zna san da je nešto slično!“ Barba Željko je rekao: „Drug Tito je moga potegnit ka niko!“
Onda je moj dida pitao: „Željko, jel možda imaš u amtikvarijatu Ježovu kućicu?“ Barba Željko je rekao: „Moran provjerit! Oš da odma iden potražit?“ Dida je rekao: „Aj, pliz! To mi je za mog unukića!“ Barba Željko je rekao: „Ostani na vezi!“ Dida je okrenijo se prema meni i utiho je rekao: „Saće je on nać! Željko ti je maher, ima sve živo!“ Onda je za dva minuta na mobitel opet se javijo barba Željko: „Iman je! Zadnji primjerak!“ Dida je rekao: „Bravo! Šta piše na koricama?“ Barba Željko je rekao: „Roza Luksemburg!“ Dida je rekao: „Kupljeno!“ Barba Željko je rekao: „Šaljen odma!“
(Objavljeno u knjizi „Kralj hrbata“, posvećenoj riječkom antikvaru, izdavaču i kulturnom pregaocu Željku Međimorcu.)
