Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Novinsko polemisanje, da ne kažem polemičarenje, zaludan je sport koji mi je odavno dojadio, pa ga izbegavam kad god mogu. A mogu uvek, osim ako me neko baš ne povuče za jezik nekom osobito potuljenom formom izbegavanja svakog sadržaja u ime banalnog nadgornjavanja.
Slobodan Antonić odgovorio je na moj osvrt na doktrinu „Pravoslavnog socijalizma“ (preuzetu iz kabineta jurodivih podmoskovskih mislilaca i samozvanih spasitelja sveta, ili barem Rusije), koja je, doktrina, bućkuriš nedostojan pomnije analize, ali zato dobro ilustruje eklekticizam jedne vrste postkomunističke inteligencije koja je prvi deo svog života i rada provela zaklinjući se u marksizam-lenjinizam, a drugi u nacionalizam i etnofiletističku varijantu rudimentarne (tipično, dakle, konvertitske) religioznosti.
Bilo kakve ozbiljnije autorefeksije u međuvremenu, dakako, nije bilo. Ša će to Antonićima? Treći Rim njima uvek sjaji s podjednakom privlačnošću, bez obzira na to da li je na vrhovima njegovih kupola zvezda petokraka ili gizdavo pozlaćeni krst.
Svoje i sebi srodnih bizarne ideološke lupinge Antonić, međutim, doživljava kao izraz vlastite slobode i nezavisnosti, nerobovanja šemama ukalupljenih umova. Dobro, i to je tako odviše ljudski…
Međutim, on nužno odlazi i presudan korak dalje, u ljupku ofanzivu visoko koncentrovanog besmisla: ako, recimo, nikada niste pripadali jatima ni komunističkih ni nacionalno-klerikalnih „svetopopravitelja“ (Bernhard), Antonić će reći da je to zato što ste zaostali u razvoju, ostali trajno zaglavljeni u tamo nekoj, recimo, 1987, i sve od tada merite samo merilima te godine, slušate istu muziku (?!), imate isto mišljenje o socijalizmu i kapitalizmu, o Americi i Rusiji, o Miloševiću i liberalizmu… Večiti tinejdžer, dakle! Umesto da ste, kao zreo čovek, lepo evoluirali u pravcima koji se sasvim slučajno poklapaju s dominantnim nazorima u vašem delu sveta.
Tako se, dakle, izbegava polemika o meritumu stvari („pravoslavni socijalizam“ i njegovi koreni i smisao i domet) i posredno se priznaje da se ili nema šta reći ili da je to što bi se moglo i moralo reći, ako se već govori, odviše bolno za onoga ko bi trebalo da progovori.
Ali, to su i tehnike i dometi naših olimpijskih patriota, i blago onome ko se tome još čudi. A sada nešto sasvim drugačije…
Za razliku od Antonića, do sada teško da ste čuli za direktorku Osnovne škole „Aleksa Šantić“ u Sečnju, a neki možda nisu čuli ni za Sečanj, varošicu u Banatu uz granicu s Rumunijom. Nigde u medijima nisam uspeo da pronađem direktorkino ime, kao da se radi o osobi nedostojnoj javnog spomena, ili možda o posebno štićenom licu, ko će ga znati.
Šta je, dakle, tako strašno učinila neimenovana direktorka imenovane škole u imenovanom mestu? Zabranila je da se za Dan Svetog Save u prostorijama škole održi verski obred sa sveštenicima i svime što uz to ide, smatrajući da tome nije mesto u javnoj školi jedne sekularne republike.
Ne, dakle, da se obeleži dan prosvetitelja Svetog Save, nego da se u školi obeleži na način kakav je primeren crkvi. Zbog toga je naišla na pravu pobunu smernih i bogougodnih meštana (koliko li ih je pobacalo partijske knjižice kad i Antonić?), i peticiju za njenu smenu koju je, gle, potpisao i predsednik opštine.
Ne znamo, dakle, ništa o direktorki škole, o njenom političkom i eventualno partijskom bekgraundu. Znamo, međutim, dve stvari: jedno je da se ponela kao intelektualac i javni službenik najvišeg reda, štiteći javni interes i visoke standarde njegovog ostvarivanja.
Drugo je da je teško verovati da će još dugo biti direktorka škole „Aleksa Šantić“, ili bilo koje druge. Pretpostavljam da je to neće baš potresti, jer je znala u šta se upušta, i kolika je planina koja stoji pred njom kao prepreka, makar i usred ravnog Banata.
A na vrhu planine „Pravoslavnog socijalizma“ stoluju Antonići i drugi uveoci jednog propalog sveta, vaskrsli u ovom novom, po svemu mračnijem, Pa ti posle ne veruj u čudo uskrsnuća?!
