Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Bio je, u onom našem socijalizmu, jedan partijski aparatčik, tačnije intelektualni serviser partijsko-komitetskih naloga i potreba s punim radnim vremenom, koji je o svom životnom i političkom putu napisao knjigu ganutljivog naslova „tražio sam crvenu nit“.
Ali, eto ironije sudbine, život mu se odužio ko gladna godina, a „crvena nit“ pukla, raspali se sistem i država, pa je nesrećnik pod stare dane krenuo u potragu za crnom niti, obreo se među desničarima, nacionalistima i bogomoljcima, revnosniji i naporniji od onih koji su to bili i ranije. Revnost preobraćenika, stvar tipična i pomalo smešna, ako nije opasna. A neretko jeste.
Ko zna zašto mi je baš ovaj zaboravljeni as iz susedstva pao na pamet dok sam čitao bajanje Slobodana Antonića o „Pravoslavnom socijalizmu“ na Russia Today, sajtu koji je nepogrešivo okupio one koje nije bilo sramota da se tamo okupe.
Možda zato što je i Antonić pustu mladost utrošio „tražeći crvenu nit“, što za platu, što iz uverenja, po partijskim komitetima, omladinskim forumima i sličnim mrtvim formama kvazipolitičkog neživota iz poslednje decenije jednopartijske diktature?
I dok smo mi ganjali Azru i Šarla, Kunderu i Miloša, Trifoa i Kluzoa, pobožno čitali Književnu reč i posle Mladinu, bežali što od policije što od huligana, a naročito smo bežali od bilo kakve „crvene niti“, drug Antonić, dizajniran spolja i iznutra kao role-model za Balaševićevog „Baneta dobrog sina“, proučavao je i razrađivao mudre misli druga Edvarda Kardelja i ostalih mislilaca klasne avangarde.
Mi smo uglavnom bili barabe, a drug Slobo je već tada bio uspeo u životu, i zapravo mu je tek evo ovolicko falilo da pronađe i ulovi onu famoznu crvenu nit, ali onda nit, jebiga, puče. Što bi se reklo, na globalnom nivou. I time ga umalo ostavi bez posla i, što je mnogo gore, bez smisla i potrage za njim.
Nakon relativno kratkog perioda, da li nesnalaženja ili prosto kolorističke tranzicije, kada je koketirao sa izvesnim gotovo pa slobodarskim idejama, bivši se komitetski mislilac u najam odao potrazi za crnom niti, jednu je trećerazrednu metafiziku i eshatologiju zamenio drugom, postavši profesionalni Nad-Srbin, univerzalni konzervativac koji je sve teže prikrivao autoritarnu i potmulo nasilničku narav svoje nervozne doktrine, pravoslavac koji nije obavešten da se to ne može biti ako niste hrišćanin, i uopšte, jedna od onih sablažnjivih postkomunističkih pojava kakvima vrvi svet sa ove strane stare Gvozdene zavese. Koji su, što isto ne treba da čudi, kako je vreme prolazilo sve više snevali o podizanju nove, sa tobože suprotnim ideološkim predznakom.
Od tog smo nasilja, simboličkog pa sve stvarnijeg, od te dakle crne niti, bežali kako i kud smo znali i umeli, mnogi čak na drugi kraj sveta. Neki u smrt. Neretki u pasivnost i očajanje. Samo su ovakvi kao novopečeni i novorečeni Brat Srbin S. A. rasli i cvetali u svim pravcima, ispravno prepoznajući još jedno svoje vreme.
Jer za Baneta Dobrog Sina nikada nema brige: taj menja boje u savršenom skladu s nalozima vremena, pazeći jedino da te boje nikada ne budu boje ljudske i građanske, a samim tim i nacionalne i državne slobode.
Neretko sam se pitao: muči li ipak druga Baneta, pardon Antonića, ta fraktura u njegovoj biografiji, taj crveni „izvorni greh“?
Ako je ta muka i postojala, na putu je da bude uspešno razrešena.
Tu je sinkretistički Putinov režim kao spoj boljševičkih rezidua i „tradicionalnog“ mračnjaštva i nazadnjaštva, tu su jurodivi ruski šamani koji će o tome bajati a ovde će antonići širiti njihovu blagovest, tu je mahniti spoj levih i desnih kolektivističkih doktrina koji je najavio još Vladimir Vojnovič u proročanskom remek delu „Moskva 2042“, tu je divna prilika da se rani i pozni Antonić sjedine i sljube kroz „pravoslavni socijalizam“…
Dakle, sve u svemu, ništa novo. Sin Bane će i dalje ručicu dizati vešto, samo što će se njome povremeno i prezvez… pardon, prekrstiti. Prezveznjak ostaje prezveznjak, rekao bi Vojnovič, da može.
