Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
U džungli nikada nema mira, i danju i noću vodi se borba za opstanak a zveri zapišavaju svoju teritoriju kako im se ćefne, dok im ne doaka neka malo jača zver, koja pre ili kasnije naiđe.
Grad zovu urbanom džunglom, i to bi trebalo da je metafora, ali znate kako je, metafore nikada nisu nedužne. Evo, recimo, dok mirni i svemu lojalni građani dremaju u svojem namernom bunilu i slatkom neznanju, na beogradskim ulicama i u burnom beogradskom podmostovlju vodi se, između ostalih, i rat grafitima, kao daleki, pomalo i groteskni odjek onog pravog i strašnog rata u kojem je Ukrajina ubačena u mašinu za mlevenje, ali se pokazalo da je Ukrajina još prilično živa i žilava, i da od nje neće tek tako napraviti ćufte.
Mislio sam, valjda naivno, da je ovaj rat grafitima isključivo međusrpski, ali reklo bi se da je takmičenje dignuto na međunarodni nivo.
Izgleda da stvar izgleda ovako: prvo neki ljudi koji sebe nazivaju „Narodna patrola“ nacrtaju grafite u čast i slavu Putina, osvajačke soldateske i izvesnog Vagnera koji nije kompozitor, a onda izvesni „ruski liberali“ dođu pa prežvrljaju te grafite, što ove iz „Narodne patrole“ jako najedi, jer kako neko sme da dira u produkte njihovog moždanog lučenja?
Pa još neko sa strane, ko „zloupotrebljava naše gostoprimstvo“, te bi mu ga zato trebalo i otkazati. Neka nose taj svoj liberalizam u one tamo liberalne zemlje, kojima upravljaju Sotona, Soroš i… ko beše onaj treći?
Ko su „ruski liberali“ iz čudesnog sveta narodnopatrolaške imaginacije? To su valjda svi oni Rusi koji su u Srbiju došli ne samo zato da personalne guzice sklone od rata, nego i zato što i taj rat i tiranski režim koji ga je pokrenuo i mračnjačku ideologiju na kojoj je ovaj zasnovan vide kao veliku sramotu i još veću nesreću svoje zemlje.
Dobro je, utešno je znati da postoje i među nama žive takvi ljudi. Nama oni ništa ne duguju, a mi njima tek osnovnu ljudsku solidarnost, što uopšte nije malo.
A ko li su, međutim, ovi patrolaši što se ponašaju tako uvređeno kao da su ih „ruski liberali“ lično izdali, kao da su ih dobrohotno pustili u svoje kuće, a ovi im pokrali keš, prodali zlatninu i obesčastili ćerke? Odakle njima uopšte ideja da su vlasni da nekome ukazuju ili otkazuju gostoprimstvo u zemlji Srbiji?
Znam, reći će neko: a jesi li ih ti možda ugostio u svom domu, jesi li im dao postelju ili bar tanjir tople supe? Nisam, ali ja to i ne govorim, niti mislim da me treba pitati za dozvolu da li neko sme da se naseli u ovoj zemlji, ili bar da u njoj nađe privremeno utočište.
Ovo sve zato što ne mislim da meni Srbija pripada više nego nekome drugom, niti da u njoj treba da imam viša prava na osnovu nekog isfantaziranog ober-srpstva.
A to je suština svih nacionalističkih projekcija i fantazija: oni zaista veruju, sa ganutljivom iskrenošću idiota, da su posednici nekog višeg i ekskluzivnog dara za „bivanje Srbinom“, i da su otuda vlasnici ili barem ovlašćeni čuvari Srbije, a mi običnjaci – ili ne daj bože „liberali“ – da smo tek beskoristan nakot koji se može, u najgorem slučaju, jedva podnositi, a u najboljem, hm… uputstvo za dalje postupanje videti kod Vladimira Putina.
Treba učiti od najboljih, naročito ako su ionako naši. Ili smo mi njihovi, kako ono beše.
Kao što već rekoh, živo je i živahno u beogradskom podmostovlju – mnogo življe nego u podmoskovlju – i kojegde drugde, a ako mislite da vas se to crtačko nadgornjavanje ništa ne tiče, desiće vam se isto što i s tolikim drugim stvarima za koje ste mislili da vas se ne tiču, sve dok ništa osim njih nije ostalo, a tada je već bilo kasno.
A ovi što besne na „ruske liberale“ zapravo besne na klicu slobode, bilo koju i bilo odakle da je vetar nanosi u naš svračiji zakutak.
Naravno, nisu ni oni Gospodari, daleko od toga, nego samo robovi koji veruju da je ropstvo dobro, pod uslovom da za njega postoji dovoljno slatkorečivo pokriće. Ogromna je to ljudska nesreća, ali oni ne bi da je se nekako oslobode, nego da je prošire na sve.
