Piše: Svetislav Basara
Jedan naš pisac je davnih dana rekao da će „seljačka politika i cincarska čaršija“ na kraju doći glave Srbiji. U međuvremenu je Srbija došla glave cincarskoj čaršiji, ali je seljačka politika preživela.
Šta je seljačka politika? Da bismo odgovorili na to pitanje, najbolje je da posegnemo za primerom iz istorije naše ekonomske politike i međunarodne trgovine. Elem, tamo negde krajem XIX veka srpski pekmez od šljiva je postao vrlo popularan u Engleskoj. Neki engleski ser posetio je Srbiju i Srbe - koji, pretpostavljam, nisu propustili da ga nazovu „seronja“ - probao negde pekmez, pekmez mu se dopao, pa je ser(onja) napravio biznis plan. Tj. ugovor s nekim srpskim liferantom - srpski tajkuni su se tada tako zvali - da mu po vrlo povoljnoj cenu šalje u London pekmez u kačicama od, da kažemo, deset kg. Ser pekmez solidno plaćao u kešu, preprodavao u Engleskoj, posao cvetao, šta da vam pričam.
Može biti da bi Srbija i dan-danas izvozila u Englesku ogromne količine pekmeza od šljiva da liferant - kome je naglo zinula guzica - nije došao na ideju da za istu količini pekmeza izmuze četvrtinu više para. Kako? Lako. U kačice od 10 kg stao je ubacivati kamenčuge od, da kažemo, 2 kg. Teži li kačica 10 kg? Teži. Forma je, dakle, zadovoljena. Koga briga što je u kačici 2 kg kamenja.
Na domaćem tržištu verovatno nikog ne bi ni bilo briga, niti bi nekom - sve i da ga je i bilo briga - vredelo da ga bude briga, ali u Engleskoj (i ne samo u Engleskoj) takvi marifetluci naprosto ne prolaze. Izvoz srpskog pekmeza je momentalno prekinut, a ugled srpske spoljne trgovine se srozao na najniže grane, na kojima je ostao do dan-danas.
Nije kamenje u kačicama pekmeza bilo presudno, ali je svakako doprinelo da nam Gordi Albion od tada naovamo neprestano uvaljuje kamenje u političke kace, koje ne podležu carinskim kontrolama i tržišnim inspekcijama. Ajde što nam Albion ubacuje kamenje - to mu je opisu kolektivnog zapadnog radnog mesta - sve je veći problem što nam izvesno vreme kamenje u međunarodno-političke kačice ubacuje i bratska Rusija.
Za razliku od Engleza - koji su momentalno zaustavili uvoz kamenitog pekmeza - ovdašnje vlasti (i veliki deo opozicije) radosno primaju pošiljke kačica bratske ljubavi u koje su ubačene političke nagazne mine. Za sada bez detonatora. Ali to je tehnički problem. Lako se da rešiti.
Mislim na poziv koji je Ambasada Srbije uputila zainteresovanim Srbima da se dobrovoljno prijavljuju u rusku vojsku, koji je podigao veliku furtutmu na društvenim mrežama. Pa na šta to liči? Na stranu to što, saglasno Visokim Rečima, nemamo ljudstva ni za popunu „Gvozdenog puka“, regrutovanje državljana Srbije u armije stranih sila je krivično delo. Videli ste kako je prošao onaj Srbin-policajac iz Vukovara koji se - pravno utemeljno, na osnovu dvojnog državljanstva - odazvao pozivu srpskog vojnog odseka. Visoko Mesto je blagoizjavilo da „to nije fer“. Ja bih, da sam na Visokom Mestu, izjavio da to ne dolazi u obzir.
