Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 27.1.2023.
Čovek je stigao u Kremlj kao agent KGB-a, a ovde je slavljen i kao mitski panslavenski vođa nepobedive sile. Onaj koji se ne boji nikoga a njega se plaše svi. Ima mnogo godina kako ovdašnji vernici nisu imali takvog sveca, iako je on sada ostareli i posustali car, vojskovođa koji gubi rat. Ili bar ne može da ga dobije. To je najezda u kojoj on razara sve pred sobom a i iza sebe. Možda neće biti vremena da saznamo kako će svoj put da okonča moderni imperator osvajač.
Ovde je viđen kao spasilac usahle Srbije, možda samilosni prijatelj njenog izbezumljenog vožda. Mit ne traži objašnjenja, on postoji, u njega se naprosto ne sumnja. Tamo gde nema znanja ima vere u nadmoćna čuda. Car je izgleda sedeo na trulom prestolu, sila čiji je predvodnik prethodno je pojedena iznutra. On više ne vodi Rusiju, nego oligarhijski pohod koji još od samog početka nije imao smisla, i bio je protivprirodan.
Ovaj tekst se pre svega bavi emocijama. Šta sve mogu da vide Putinovi podanici iz Srbije, ako Srbiju bez Putina ne mogu da zamisle? Možda je to vera u nešto drugo, nepoznato i onostrano, u mračnu silu koja proždire pred sobom sve što nismo mi, a možda i nas, a „srpski genom“ pronalazi u dalekom istočnjačkom bolu. Putin je ovde doživeo uznesenje, bio je gost u čiju je čast pomeren praznik oslobođenja Beograda. Pred njim Vučić na specijalnoj paradi nije želeo, ili nije smeo da otvori kišobran. To niko nije smeo, pa su srpski velikaši pokisli kao dodole i nisu se više ni osušili. Nad visokim gostom beše raširen specijalni amrel.
Putin je postao idol slabašnih, nesigurnih i nedoučenih plemena, željnih nekakvog izbavljenja, totem za kletvu nedostižne moći, junak mnogih bajki i izmaštanih pobeda. Brat koji ne stiže da misli o maloj braći, niti da im pomaže, niti to bilo kad radi, ali ta okolnost nema značaja. Njegova pomoć bi svakako stigla u presudnom času, a ako ne stigne onda ništa, ljubav i patnja se nastavljaju.
Pokazivao se na paradama, u moćnom predsedničkom avionu, rvao se sa medvedima, ronio i isticao ekstremnu fizičku snagu, jahao po stepama, putovao sa hiljadama telohranitelja. Neosporni diktator Rusije koji je uspeo da sanira Jeljcinove ruševine i namiri oligarhijsku kastu, zaduženu da čuva njegovu vlast.
Mnogi su u njemu videli modernog Staljina, možda ne toliko surovog na sopstvenom dvoru, ali isto toliko odlučnog u čuvanju vlasti i lične moći. Imao je skoro idealni raspored neprijatelja: unutra disidenti i mediji, spolja Zapad, koji se približio granicama više nego što je to moglo da se podnese.
Odluka o imperijalnom ratu donesena je pred naizgled lakom metom, uz nelogičan cilj: demilitarizacija i denacifikacija, smena „nacističkog“ režima u Ukrajini. Rusi nigde nemaju „braću“ koja su im bila bliža od Ukrajinaca. To je važno da se zna pred pokušajima ovdašnjih fanatika da budu najbliži majčinskoj moskovskoj lozi. Takve loze nema, u tome nema rodbinskih osećanja jer nema nikakve rodbine.
Rat pokazuje da su svi razlozi za pokretanje „specijalne operacije“ bili nepostojeći, pa se sve pretvorilo u beskrajnu agoniju. Razorena je čitava jedna velika zemlja i u tome se ide do kraja, mrtvi će se tek zbrajati na obe strane. Sila koja razara suočena je sa moralnim i vrednosnim slomom.
Gomila ljudi je ovde burno proslavljala sve Putinove užasne poduhvate, zločine njegovih trupa i unutrašnju gvozdenu pesnicu kojom smiruje snažan antiratni pokret. Ruski despot je iz ličnog personalnog fundusa pribavio sebi vodećeg jastreba. Čoveka koji je i kao premijer i predsednik Rusije bio poznat kao beskrvni činovnik i dežurao u Kremlju kad Putina nije bilo.
Takav kakav je, dobio je rat protiv Gruzije 2008. dok je Putin bio na olimpijadi u Pekingu. Ali, Dmitrij Medvedev (o njemu je reč) došao je u sam centar stvari kad je pohod na Ukrajinu postao zaista živo blato za sudbinu ruske oružane sile i Rusije. Nuklearnim ratom je prvi zapretio Putin, ali je Medvedev učestao, sluteći vojničku kalvariju. Rekao je da Rusija sebi ne sme da dopusti poraz, i da će u tom slučaju upotrebiti nuklearno oružje, kako bi poraz bio sveopšti.
Šta bi to bilo, kako i protiv koga, to je nova opširna tema, ali Medvedev ne prestaje sa svojim slabo kontrolisanim istupima. Možda bi ekstremni obožavaoci naravi, izgleda i učinaka V.V. Putina mogli da doprinesu da ova javnost razume njihov rezolutni izbor: živite li u Rusiji, vozite li moskvič, imate li pametni telefon ruske proizvodnje, putujete li u Murmansk na odmor? Da li je Z za vas slovo ćirilice? Jeste li već u Vagneru, ili čekate da on dođe po vas?
Ovo je samo hipotetički okvir za negovanje emocija pred surovim i nepoznatim.
Naravno, to nisu nimalo pouzdani parametri za određivanje pozicije srpskog rodoljuba koji to postaje voleći Putina i njegove vojnike pod Kijevom i rakete koje ruše velike gradove.
Šta je on za vas osim daleke nalepnice? Svako može da se drži svojih nepouzdanih osećanja, ma kakva ih nastranost izazvala. Nikakvi Rusi neće pomoći oko Kosova, nikada nisu ni pomogli. Putinov omiljeni brat će u parlamentu Srbije probati da objasni šta mora a šta ne sme, menjajući svoje porozne principe za opstanak: mora sve, ne sme ništa. Kosovo može da ode, ali Vučić ne.
