Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 20.1.2023.
Nešto je uplašilo Vladaoca. Nije mu prvi put, mnoge stvari je uradio ili bar probao da uradi pod navalom straha. Najavio je novih 5.000 specijalaca u oružanim snagama. Buduće vojnike višeg reda vrhovni mami visokim platama. U njegovoj ideji nema poziva na čast i patriotizam, pojmove koji su odavno ostali bez značaja. Ne bi bilo ni pristojno da ih on koristi.
Čovek je opčinjen (sumnjivom) silom koju čine posebno uvežbani vojnici čija nadmoć omogućuje pobedničku prednost. Ali, očigledno je da on o tome zna veoma malo ili nimalo, ako već nije bio u stanju da svoju ideju obrazloži razumnim razlozima. Takvih razloga u stvari i nema.
Nije govorio o specijalnim jedinicama, nego o „specijalcima“ (dalje bez navodnika) koji bi se okupili radi poslova koji ne mogu biti javno obrazloženi. Dao je zadatak Milošu Vučeviću, čoveku nepoznatih svojstava i namene. I on će sa regrutovanjem kandidata za vojnike sa posebnim sposobnostima započeti odmah, a posao od životne važnosti za sve njih završiti što pre.
Selekcija 5.000 ljudi iz vojske, policije ili iz građanstva – što je posebno najavljeno – sama po sebi je podvig. Nema ih toliko. Specijalci su to što jesu jer ih ima malo. Tek 3-4 posto vojno sposobnih osoba prođe prvi izbor koji ih kvalifikuje za početnu posebnu obuku. Od njih u prve dve sedmice otpadne više od pola iz razloga koje nije lako nabrojati. Najviše zbog psihofizičke iscrpljenosti i fenomena besmisla: šta ću ja uopšte ovde? Neki ne polože testove napora koji su ekstremno surovi, mnogi pobegnu od nemilosrdnih instruktora, ili se razbole od graničnih naprezanja.
Pouzdan specijalac se „stvara“ za 3-4 godine stalnog usavršavanja. Radni vek im je kratak, 5-8 godina. Posle toga se odlazi u instruktore ili savetnike. Nijedna vojska ne troši olako svoje specijalne jedinice, i koristi ih oprezno i retko, u neizbežnim ili tajnim operacijama. Niko od specijalaca nema nadnaravne moći. To su u regularnim uslovima ipak stabilni, hladnokrvni, savršeno obučeni vojnici i odlučni profesionalci.
Šta su sve, od ovde ovlašno navedenih okolnosti, imali u vidu vrhovni i njegov ministar odbrane? Odred od 5.000 specijalno obučenih vojnika bio bi operativno neupotrebljiv, čak i ako bi se sudnjim mukama stiglo do takve formacije. Koja inače nikakvim planom nije predviđena. Kampanja za stvaranje elitnih trupa nepoznate namene rezultat je lične želje koja mora da bude uslišena. Moguće je da je vrhovni uzgred mislio na 63. padobranski bataljon, ili 72. specijalnu brigadu, i njihovu bazičnu dopunu ili preformaciju. Ali, ni to nije moguće, jer te jedinice već imaju dobre modele selekcije i obuke, i pristojnu tradiciju do koje jako drže. Inače se pametno civilno rukovodstvo u principu ne meša u takve stvari. Nego ih omogućuje dobrom politikom odbrane, a ideje i predlozi dolaze iz stručne baze. Ovde sve to ide obrnuto, to jest naopako.
Potpuno nova vest je mogućnost da za vladarevu specijalnu utopiju konkurišu i kandidati iz građanstva. Tu je otvoren prostor za poseban izbor, dakle uvođenje željenog nivoa stranačke podobnosti i podaničko inficiranje elitnih jedinica. Pri tome one prestaju da budu elitne. To je prilika da se dobar deo specijalnog kontingenta namiri iz redova omladine sa završenom akademijom SNS-a.
Vrhovni je u ostvarenje svoje sumnjive zamisli krenuo mnogo otvorenije nego što se očekivalo. Već ima naznaka da se državna vojska naopakom radikalskom evolucijom pretvara u stranačku. To se izgleda smatralo lakim poslom, pa bi formiranje stranačkih specijalnih snaga bio završni udar na državu.
Iz „struke“ nije stigao nijedan glas protiv, niti alternativni razumni predlog. Zato što nagovešteni način selekcije vodi formiranju političkih specijalnih snaga, ali i pogubnom amaterizmu u njima. Generalštab ćuteći pristaje na sve to.
Za to nikoga nije briga. Nema javne zamisli kako bi i u kojim prilikama bio upotrebljen odred od 5.000 posebno obučenih vojnika. To nisu trupe za rat, nego za specijalne operacije. Ali kakve? Možda neko već predviđa nivo krize koji bi zahtevao iracionalnu upotrebu jedinica izvan realne mogućnosti da one uopšte postoje. Možda je to samo bila maštovita, romantična ideja vrhovnog koji je izmislio sebe, u želji da ima jedinstvenu pretorijansku gardu kojoj on daje lični pečat osnivača. Ali, i u tom svojstvu to bi bio glomazni odred, sa mnogim operetskim konotacijama. Gomila odanih ljudi koja bi mogla da ima samo plaćeničku ulogu odlučnog čuvara prestola.
Partijska podobnost bi spustila sve kriterijume, samo da bi se popunio broj smišljen iz pretencioznog neznanja. Ali ni to nije lako sabrati i pored obećanih plata za nejasne poslove u ličnoj posadi. Umesto ozbiljne jedinice, traljava obuka – a drugačija sa ovom idejom nije moguća – samo bi stvorila skupe gomile batinaša.
Reperska epika Beogradskog sindikata govori o tome:
„U službi gospodara, Pretorijanska garda. / Da odrešene ruke budu krvave do lakta. / A gde je tu pravda za grešnike bez garda / Jauka brigada, svira pajserska brigada.“
