Piše: Ranko Pivljanin, kolumna za portal Nova.rs
Obeznađenost. Melanholija. Predaja. Siromaštvo. Odrođavanje. Zatravljeni mozgovi. Rat, fingirani i pravi. Budale na funkcijama i na televizorima. Kreteni bez skrupula u medijima. Vulgarnost. Površnost. Jeftine pevaljke, jeftine note i skup život. U prodavnici. Jeftin na ulici.
Dezorjentisanost i pojedinca i naroda. Lovci u mutnom. Divljač po gradovima. Divimo se oreolima iznad usijanih glava. Sve je na prodaju, najviše duše. Velika tražnja, ne manjka ni ponude. Trijumf loših đaka i još gorih ljudi. Stoje na čelu neostvarenih i frustriranih, koji bi sada, kada im se pružila šansa, da nadoknade sve: i to što nisu imali devojku na vreme i to što su im u kraju lupali čvrge i to što su bili osujećeni majkom prirodom i ocem karikaturistom i to što su sa dve leve noge hteli da budu centarfori, a sa dve kljakave ruke plejmejkeri i to što su sa skromnim znanjem neskromno mislili da su im oni koji znaju i umeju nešto oteli… Niko i ništa hoće sve i odmah. Vide svojih pet minuta i zbog njih uništavaju decenije budućih generacija. Zacarili i ne puštaju.
Siledžijstvo. Grabež. Pohlepa. Zavist. Sitne duše i krupni prevaranti. Boleštine. Bolnice za slikanje, ne i za lekare. Još manje za pacijente.
Gužva u saobraćaju, metež u glavama. Buka i bes. Mislimo da saobraćajni kolaps može da se reši pritiskom šake na automobilsku sirenu, a ne planiranjem infrastrukture i režima vožnje. Sviraju, Srbi. Da baš ne objašnjavam decidno kome i čemu. Važno je da se svira. Za pojas niko da zadene.
Divlja gradnja divljačkih graditelja. Kvadrati, kvadrati, kvadrati i začarani krug. Pridruženi član onih devet paklenih. I mi u njemu igramo kolo. Kolovođa maše papirima i glamuroznim planovima umesto maramice. Gluvo glamočko.
Laž, lepo dizajnirana i upakovana k’o novogodišnji poklon. Mrčendajzeri prodavnice obmana znaju gde da je postave na policama. U visini očiju i ušiju, tako se najlakše prima. Posle se, preko mozga, laž spusti u srce, kao istina. Ona koja nas pretvara u ovce. Blejače. Vabe nas na solilo, a onda nas žedne prevedu preko vode.
Mostorušitelji nam pričaju o prespajanju reka. Poludele drvoseče se slikaju sa sadnicama drveća. Prvacima organizuju koncert kreštave, silikonom preparirane folk pevaljke.
Usrećitelji sa Zapada. Unesrećitelji sa Istoka. Mrtva trka u belaju koji proizvode. Mi se međusobno bijemo, držeći njihove strane.
Oni koji su proćerdali Kosovo i sad ga krčme parče po parče i kojima je Toni Bler savetnik mene zovu izdajnikom. Mojim novcem su se dodvoravali ženi saksofoniste koji nas je zasuo bombama, podmićeni novcem zloglasnih belosvestkih kompanija nude na izvolte naše oranice i pluća, a ja sam strani plaćenik. Njihova braća, kumovi i ortaci kao termiti brste i pustoše, nameštaju jedni drugima milionske poslove, šire se po beogradskim fensi kvartovima, a ja sam tajkunski novinar.
Hteli ste, možda, da vam kažem nešto lepo u prazničnim danima? Izvinjavam se, ne mogu, a želeo sam, zaista. Učili su me i roditelji i škola – koja je zaista bila škola – da ne lažem. A i da se ne mešam u posao onih koje ste birali, birate i biraćete. Ne prebacujem i ne optužujem, samo ne mogu da ne konstatujem. Gledam to trideset godina i vidim zakonomernost zablude koja se ponavlja. Sve veća i sve pogubnija. Mi joj dajemo legitimitet. Tetošimo je i klanjamo joj se. Zablude su postale omiljeno štivo, uteha i nacionalna platforma. Ujedinjene sa lažima idu podruku, a naruku hohštaplerima…Mitovi iz prošlosti, našminkani su kao putokaz u budućnost, samo da ne razmišljamo o sadašnjosti. Ili samo da ne razmišljamo. A mogli bismo malo i da razmislimo i da se zamislimo. Ako se slažete.
