Ranko Pivljanin, kolumna za portal Nova.rs
U brojnim porukama koje sam dobijao za božićne praznike bilo je i nekoliko od strane naših vernih čitalaca koji su se iskreno zahvaljivali što u trobroju novina „Nova“ nije bilo – evo citiram deo jedne poruke – „znate već koga“. I zaista nije, osim ako ga neko od sagovornika negde nije uzeo u usta, ali i on bi ga pasus, dva dalje – ispljunuo.
Iskreno bih voleo i kao građanin ove zemlje i kao novinar i urednik našeg lista da narednih trista i kusur dana ne pominjemo, ne samo njega, nego nikoga iz tog ešalona opskurnih političkih likova i kreatura koji nam truju živote.
Ne mislim tu samo na svevladajuće uzurpatore života, ekrana i budžetske kase, na čelu sa Najprisutnijim koji drži i slovo i ključeve, nego i one koji, sve dršćući od strasti za vlašću, pričaju bajke o demokratiji i ostalim šarenim lažama, gledajući samo kako da se umesto Onog nađu na čelu svega Ovoga što se kao zove država, društvo, zajednica… Dosta ih je bilo za ceo jedan vek, a kamoli za ovo malo našeg vakta u kojem su nam ti termiti opustošili sve: zemlju, teritorije, ekonomiju, novac, budućnost dece…i nemaju nameru skoro da odustanu. Nije ni čudo, iskreno, kad im tako dobro ide. Što reče umni Petar Božović u intervjuu za novogodišnji broj naših novina i portala: „Oni koji su zadobili svoja mesta i videli kako im je lepo, neće da ih napuštaju u ime istine. Ne možeš sa istinom i pravdom doći do nečega što nisi zaslužio.“
Ende. Sve rečeno.
Dakle, moraću vas razočarati i saopštiti da ćemo ih pominjati i opominjati, koliko god nas glas i tastatura budu služili. Ne zato što nemamo o čemu drugom da pišemo i da bismo vas nervirali nego iz, još uvek neugasle nade, da ćemo – pišući o tim krastavim žabama naše močvare – moći da ih razobličujemo kako vam odurno kreketanje ne bi i dalje prodavali kao
umilnu pesmu i kako ih ne biste ljubili, nadajući se da će se ružna žaba pretvoriti u princa. Neće, verujte, u te bajke više ni deca ne veruju.
Tvrd vam stojim da nije ovo malo jada od slobodnih medija ili, tačnije, novinara na uslovnoj slobodi, ne biste ni znali šta bi vas još moglo snaći od pomahnitale hunte i dokle bi sve bili u stanju da odu Vučići, Vučićevići, Vučevići, Vulini…( iz kog li legla samo dolaze, „kao vražji kot se nakotiše“, što bi rekao pesnik), Martinovići, Atlagići, Pajkići, Jovanovi, Bakareci, Šapići, Vesići.., Mone i Palme.., dopisujte sami.
Jer, ukoliko bi mi ćutali o njima, oni bi do uveče pomislili kako su u pravu i da je to što rade potpuno u redu (a i ovako već misle da jeste) i više ih niko ne bi mogao zaustaviti. Pa, je l’ nam predsednik, malo malo, ne uzvikne: nema predaje. Ako ste to shvatili kao stav spram nekih (imaginarnih) borbi, Kosova ili sličnog, ljuto ste se prevarili. Kad on kaže nema predaje – on misli kako nema predaje vlasti, para, privilegija… Čak kad to nekim slučajem i ne misli, to mu stoji u podsvesti.
Osim toga, ako mi ne bismo govorili o njemu, pomisliće da sad samo on može i treba da govori o sebi, a videli smo kako to izgleda.
Poslednji put, uoči Božića kada vam je prodavao metaforu o cirkusu u kojem ima svih zveri, osim vuka i vučića, hoteći da kaže kako se samo on, koji u prezimenu nosi to vučje, ne može
„pripitomiti“. Slagao vas je i tu. On i njemu slični su upravo dresirani za cirkus koji prave. A zavijaju na prazno.
