Draža Petrović, kolumna za portal N1
Predsednikov sin upao je tog dana u redakciju i hteo da ubije Dragana J. Vučićevića. Dobro, ne baš da ga totalno ubije, jer bi to bila velika greota za dalji razvoj Darvinove teorije i Turetovog sindroma.
Predsednikov sin napisao mu je mejl sledeće sadržine: „Gospodine Vučićeviću, Želim da vas obavestim da sam pročitao tekst u današnjem broju vašeg lista i želeo bih da vas zamolim da u narednih 24 časa ne pobegnete nigde, kako bih mogao lično da vam isporučim devetku iz vašeg teksta. Siguran sam da će vama u predelu kolena obe noge odlično stati i obična duga devetka. Slobodno možete da se žalite, Vaša žalba ne odlaže izvršenje. Ako mislite da pobegnete, izaberite što dalje mesto. Obaveza je svakog mog prijatelja i poznanika, a pogotovo dužnika da vas smesti u invalidska kolica u svakom trenutku i na svakom mestu“.
Predsednikov sin ipak nije smestio Dragana J. Vučićevića tamo gde je hteo, što je, ispostavilo se, veliki korak za Dragana J. Vučićevića i ne baš toliko veliki korak za čovečanstvo, pa danas imamo delimično očuvanog, polovnog Dragana J. Vučićevića, koji svim silama brani pravo svakog predsednikovog sina da bude predsednikov sin i radi šta ‘oće. Valjda ima traume od pre 23 godine.
Sve ono opisano, naime, dešavalo se 18. i 19. januara 2000. godine, kada je šarmantni Vučićević, kao novinar dnevnog lista Glas javnosti, napisao reportažu o rođenju unuka tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića, sina predsednikovog sina Marka Miloševića, pa je u reportaži naveo da je beba u porodilištu dobila ocenu: „čista devetka“, mada je Marko Milošević, predsednikov sin, tvrdio da je ovaj to izmislio, jer je beba zapravo dobila čistu desetku, ali, okej, to što je Dragan J. Vučićević vazda bio novinar neopterećen činjenicama, svakako nije razlog da ga bilo ko ukoka ili smesti u kolica, osobito sin predsednika države, i to zbog ocenjivanja novorođenčadi u požarevačkom porodilištu.
Međutim, da mu danas, kada se opisani Vučićević preorijentisao sa ginekološko-akušerskih tema na primenjenu rektoskopiju, neki predsednički sin napiše onakvo pismo, on bio sam, svojeručno, sebi pucao u oba kolena kao znak dobre volje, jer je iskreni komercijalni obožavatelj, što predsednika, što njihovih naslednika. Izračunao je da mu se to više isplati u životu, jer ko još mož da živi od čistog novinarstva.
Tako da je pre neki dan Dragan J. Vučićević na Pinku izjavio: „Ne mogu ništa Vučiću pa onda udaraju na njegovog sina, dakle ne mogu da kažu da nešto od njegovih rezultata nije realno, ne mogu da kažu da je nešto slagao ili ukrao, pa onda udaraju po njegovom sinu, po njegovom detetu. Zašto, jer negde neki planeri te prljave kampanje procenjuju da je Vučić najslabiji na svoga sina, što je i logično” – rekao je Vučićević dodajući veliku misao: „Svi mi smo najslabiji na svoju decu“.
Ova njegova uobičajena tirada iz autobiografske „Antologije udvoričkog preseravanja“ hoće da kaže da je predsednik Vučić takvo savršenstvo od savršenstva da nijedan novinar ne može naći nijednu laž Aleksandra Vučića, ne mož da nađe nijedan loš rezulat Aleksandra Vučića, ne može a nađe nijedno kraduckanje Aleksandra Vučića i njegovih pomagača, ho, ho, ho, he, he, he, pa onda pišu da je Danilo Vučić bio u svečanoj loži na Danu Republike Srpske u Istočnom Sarajevu.
Gde je, nećete verovati, Danilo Vučić i bio, i to se nije krio, nego se namestio posred lože da svako može da ga uslika. A svaki otac je najslabiji kad mu udare na dete tako što ga uslikaju na mestu okruženom sa 150 fotoaparata i kamera, plus direktan prenos za gledaoce iz Republike Srpske. Šta je tu loše, osim što je tamo otišao u pratnji omanjeg državnog obezbeđenja, toliko brojnog da je moglo da izvrši desant na Drvar.
Elem, nije Danilo Vučić ništa loše uradio, samo se svaki realni novinar zapitao otkud on tamo, u svečanoj loži, pozirajući severozapadno od Dodika. I moraš biti baš glup da pomisliš kako je to smislio neki „planer prljave kampanje“. Jer, Danilo je možda super povučen momak, ali ga njegov ovlašćeni koautor tura na Instagram “buducnostav” malo-malo, slika ga, hvali ga, tako da je dečko ni kriv ni dužan postao javna ličnost, blagodareći želji sopstvenog roditelja, zvanog tata, da mu naslednik postane javna ličnost.
Slika se doduše i sa nekim tipovima koji nisu njegov otac, i malkice su sumnjiviji od oca, pa onda to izađe u medijima, ali ovaj put stvar je bila jednostavna: pojavio se na Danu Republike Srpske u loži za VIP osobe, pa se svako zapitao: „Oklen ovaj ovde?“
Nije, dakle, tamo otišao kao mladi avanturista i javio se ocu sa lica mesta kao i svako dete koje otputuje u inostranstvo:
– Halo, tata, stigao sam u Istočno Sarajevo, da ne brineš, stojim u masi razdraganog naroda, sad čekam da bude parada, biće i čika Milorad, onaj što mumla! – javilo bi se svako dete svom roditelju iz inostranstva, makar u pitanju bilo Istočno Sarajevo.
– Bravo, sine, ljubi te tata, kako je Sarajevu, je l’ si bio na Baščaršiji? – pitao bi svaki tata.
– Pa nisam bio na Baščaršiji, to ti je u Sarajevu, ovo nije baš Sarajevo, više je istočno od Sarajeva? – rekao bi svaki sin.
– Pa mora, sine, i tu da ima neka Baščaršija, čim je Sarajevo? – rekao bi svaki tata.
– Ovde sam tek pola sata i mogu ti reći da je Baš sranje, ako je to neka vrsta Baščaršije Istočnog Sarajeva – rekao bi svaki sin.
– Pa dobro, sine, ako nema Baščaršija, ti obiđi to Baš sranje i obavezno probaj ćevape! – rekao bi svaki otac.
Ne, dakle, nije to bila dečačka avantura u inostranstvo, već oficijelni put, oficijelnog sina sa oficijelnim obezbeđenjem. Iskorišćen za serijski film dobro poznatog scenariste: „Danilo i tata se igraju rata“.
Rata sa medijima koji su to objavili. Do zla boga glupa serija, jedino što pali kod biračkog tela, zvanog biračko tele.
