Dragan Velikić, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Preko 800 kilometara vazdušne linije deli me od Beograda, dok na balkonu hotelske sobe u Atini, na plus 20 stepeni, počinjem ovu kolumnu, prvi tekst u 2023. godini.
Tekst o Beogradu, povodom knjige eseja i zapisa Mirka Magaraševića Duh i dah Beograda (Akademska knjiga, 2022), koja čitaoca vodi kroz epohe srpske prestonice još od vremena kada je u grad na ušću Save u Dunav dolazio Evlija Čelebija, divio se njegovoj lepoti i poredio ga sa zemaljskim rajem. Šest puta je tokom svog života posetio Beograd u raznim misijama, „pregledao je čak i sudske protokole, te na osnovu kadijskih zapisa dao popis svih mahala po Beogradu: ukupno 37“. Ali, pored katastarskih podataka, ostavio je mnogo dragocenija zapažanja o duhu i dahu jedne svakodnevice, koju će neminovno po prirodi stvari smeniti neka druga, pa tako svedoči da stanovnici Beograda osuđuju laž i ogovaranje.
„Ako jeste bilo tako kako je Čelebija čuo i video, to znači da je tadašnji beogradski svet - Turci, Srbi, Cincari, Jevreji, Grci, svi trgovci, a među njima i poturčenjaci - živeo dosta harmonično!“, beleži autor u knjizi koja sažima slojeve beogradskog sveta raznih epoha. „Moramo se danas - i više nego juče! - diviti Čelebijinom lucidnom zapažanju da stanovnici davnog Beograda osuđuju laž i ogovaranje! U poređenju s tim, čudno je to kako se - danas i ovde nasuprot! - malo možemo pouzdati u bučne glasove naše tekuće savremenosti, u kojoj ne samo da se laže i ogovara nego se i, najpre politički, tako lako obećava, a tako malo ili ništa obećano ne ispunjava i često izneverava“, kaže Magarašević.
Posle Beograda kojem se divio Evlija Čelebija, stižemo u Dositejev Beograd, koji tek što se oslobodio terora dahija pa je „samo jedna pogranična, sumorno osrednja varoš evropske Turske, bez trunke negdašnjeg sjaja“. Međutim, to ne želi da vidi Dositej koji sanja neki nepostojeći Beograd, i veli: „Кad se lepo uredi i utvrdi, biti će slava gradova, zašto je mesto neopisive lepote i krasote.“
Кada tri decenije kasnije u Beograd stigne Jovan Sterija Popović, to je još uvek mala varoš sa „tek nešto više od 8.000 popisanih duša... Bilo je to mutno doba proganjanja političkih strasti i nejasne sutrašnjice... Iako je Sterija sve najbolje želeo narodu srpskom, taj se narod već tada bojao skokova u napretku, bojao se da iz malenog i tesnog, a svog, najednom uđe u evropski krug obrazovanih naroda tog vremena!“, beleži Magarašević.
Dva veka kasnije, građani Srbije su opet zatočenici „malenog i tesnog, a svog“, i strepe pred velikim svetom, uplašeni i bez nade, prepušteni domaćim dahijama i njihovom vođi, koji se neće zaustaviti na putu totalne pljačke naroda i resursa Srbije. Кako nestvarno deluju vrednosti i principi jednog potonulog sveta o kojem piše Mirko Magarašević.
U duh i dah Beograda upisana je Isidora Sekulić, koja u Beogradu proživljava obe okupacije, austrougarsku i nemačku. I o Beogradu beleži: „Opet će te paliti i razbijati! Hoće, jer nisi budžak užiren i u perine zamotan, nego se vidiš sa svih strana, karaula si, preko tebe vodi put u svet, u borbe, u budućnost... Seče vetar, huji pustoš.“
Seče vetar i huji pustoš Beogradom Anno Domini 2023. Svako vreme ima svoj talog, svoje vuline, gašiće, palme, martinoviće... unedogled. Sve su to patriote na plati. Možda je tako uvek bilo, samo je danas na svetu mnogo više ljudi, pa samim tim i mnogo više nepravdi i zla.
Beograd je najbolji primer kako se jedan grad može razarati izgradnjom. Više od jedne decenije svedoci smo njegovog urušavanja. Iza maskota sumnjivih investitora kriju se belosvetski prevaranti. Odavno je Srbija na prodaju.
„Večni su samo vidici Кalemegdana“, kaže Crnjanski u poemi Lament nad Beogradom.
Tako Crnjanski. A investitori zatvaraju jedan po jedan vidik, presecaju prirodne perspektive, ukidaju pogled. Beograd tone u noć.
