Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Život je precenjen, a smrt je svakako neizbežna. Ovo bi mogla da bude sekvenca iz nadrifilozofske rasprave o smislu, ili opšte mesto o konačnosti. Ili sasvim pouzdan i pribran, skoro pa neškodljiv ratni poklič. Recimo, ne bojte se za ono što više nije vaše a uvek ste mislili da jeste. Više nije.
Pre ili kasnije svi odlazimo na drugu stranu. Zašto ne pre, neke konačne poslove valja obaviti odmah, kad se ukaže dobra prilika. A sada se ukazala, najbolja od postojećih. Posle toga nema ničega, ovaj svet ostaje iza svih koji su precenili svoj kratki boravak u njemu.
Rečenicu izabranu da otvori ovaj tekst, javno je izgovorio ruski propagandista Vladimir Solovjov na kanalu Rusija 1. Svakako je bio silno motivisan da odagna taj fenomen nepotrebnog straha od konačnosti i ukaže na pogodnosti nasilnog no spokojnog umiranja.
Solovjov je želeo da bude prvi u obrazlaganju ideje dobrovoljnog odlaska, bez patnje i žaljenja. Ako rat ima smisla život u njemu nema, pa se njegova postavka ne tumači kao poziv na opšti suicid.
To bi i samu ideju ratovanja dovelo u sumnju, ali se u pozivu na odricanje od postojanja život ne negira kao vrednost niti se tako tumači. Nego samo kao precenjeno stanje stvari kod onih ljudi koji su poziv na smrt razumeli kao svačiju žrtvu a nju sami podnose. A onda to nije žrtva nego samo smiraj posle ostvarenja cilja koji više nije njihov, pa je bilo čija smrt bez značaja.
„Zašto se plašiti onoga što je neizbežno? Pa, idemo u raj. Smrt je kraj jedne zemaljske staze i početak druge. Ali, nije logično da se toga plašite i da će taj strah uticati na odluke koje donosite…“
On je rekao da vredi živeti samo za ono za šta se može umreti, i sada je trenutak da se pokaže odnos između večnih ciljeva i bezvrednog ljudskog opstanka.
Učesnici te emisije su podržali metafizičku stranu ovog apela, ne baveći se odnosom između mogućnosti i stvarnosti niti bezumnog uma i žive materije. To nije do njih nego daleko iznad. Nesaznatljivo ali pouzdano. Smatraju da Rusi sada imaju nematerijalni san, visok cilj koji se ostvaruje u gašenju preteranih osećanja prema življenju.
Nije slučajno taj Solovjov upravo sada izašao sa svojom hipotezom o razdraganoj smrti. Emociju prema ljudskom opstanku mogao je donekle da pabirči iz filozofije pesimizma Artura Šopenhauera i njegove poznate lozinke: život nije ništa drugo nego besmisleni opstanak između dva ništavila. (pre rađanja i posle smrti). Ili od epikurejskog negiranja mogućeg susreta čoveka i umiranja: tamo gde sam ja smrti nema, tamo gde je smrt mene nema.
Ali, ovde nije reč o tome. Solovjev nije pesimista, nego je svoju poruku o smrti gradio na verovanju u nematerijalni san i visoki cilj ruske nacije. Tamo gde je cilj ostvaren – živih ljudi nema.
Kad se ova mučna teorija o lagodnom svrsishodnom umiranju u bezvrednom postojanju potpuno razodene, vidi se ushićenje pred dolaskom onoga što Solovjev vidi kao neizbežno. Za idelogiju blagotvorne smrti, najvažniji je nestanak onih etničkih grupacija (država, naroda), koje je imperator proglasio za neprijatelje.
To nije moguće bez masovne pogibije na „svojoj“ strani, koja više nije ničija. Svi oni postaju generali mrtve vojske, i jedino njihovi životi su sve važniji. Iz vizure zločinca, to opravdava svaki zločin. Nema većih tuđinaca od svojih vojnika koji se ispraćaju u smrt. Oni mrtvi odlaze i takvi se vraćaju iz pohoda.
Visok „nematerijalni“ cilj kod umrlih trupa čuva sve materijalno kog živih zločinaca i pljačkaške klike. Zato je i počeo rat. Završiće se kad prežive samo oni koji su na vreme razumeli da Solovjov u pozivu na odlazak iz precenjenog života potpuno isključuje sopstveno umiranje. Sebe ni u jednom trenutku nije video tamo. Da veruje u to što govori, izgovorio bi svoju propoved samo jednom i više ne bi bio živ.
Iz Rusije 1 je otišla nepojamno strašna poruka o navikavanju na masovne smrti koje svakako tek slede. U tom poslu više nema prijatelja, posebno ne među onima koji se smatraju svojima. Sila bez uma će uvek tražiti nove dokaze odanosti od onih koji su već dali sve. Zločini, masovna razaranja, egozodusi i pogibije postaju rutinske vesti. Nema čuđenja pred užasnim prizorima. Ideologija modela vladanja ratom širi se bez granica i bez otpora.
Tako je tuđi osvajački rat i postao čvrst temelj ovdašnje autokratije i šizofreni okvir za vladavinu „tihog umiranja“. Emotivno, Srbija je deo ruske propagandne ideje o tome da je smrt najbolje rešenje. Mi ovde ne vidimo ništa drugo osim opsesivne zavisnosti od tuđih pohoda i zločina. To više nije strah od Putina koji ovaj prostor možda vidi kao etapu u ostvarenju evropskog košmara, nego rađanje njegovog klona u opitnoj laboratoriji balkanskog smeća. Odatle smrt vreba na sve strane: smrt od bede i siromaštva, od trovanja vazduhom vodom i hemijom, od torture, od opšte nebrige i sloma svega što nas čini. Od depresije i tuge. Smrt od sebe same.
Solovjev ne bi uspeo da među nas prenese svoju sreću zbog ideje o precenjenom životu. Ona je već ovde. Ovde su smrti spore i teške ali se sve lakše podnose. Ovde su vanredna obraćanja postala radost života.
