Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Nije li, na posletku, najteža tragedija ona koja se odigrava bez vidljivog uzroka?
Ona u kojoj se očigledno pojavljuje faktor zla, ali ne znamo šta to tačno zlo hoće da postigne. Pa nam se čini da je išetalo iz svog mračnog obitavališta tek onako, da nas podseti na sebe i svoje mogućnosti, baš kao da bismo ikada mogli da zaboravimo na njih.
Prizor one trojice koji svesno i sistematski ponižavaju i fizički povređuju onu ženu – za koju može a i ne mora uopšte da nam bude važno što je njihova profesorka engleskog – a onda još i to što čine snimaju, valjda da ostane kao njihov izvorni doprinos svetskom kulturnom nasleđu, jeste prizor o kojem ne znamo samo jednu, ali najvažniju stvar: kako je uopšte bio moguć?
Postoji toliko moralnih, kuturnih, civilizacijskih kočnica ugrađenih i u sasvim mlado biće koje ga sprečavaju da: 1. zamisli; 2. daleko bilo poželi; 3. u nekoj skoro nedogodivoj varijanti ostvari nešto ovakvo. Zato se, i samo zato, tim redosledom, takve stvari ne dešavaju svugde i svakog dana, jer ih ta zaštitna mreža u čoveku čini nemogućim.
Osim tamo gde se ispostavi da zaštitne mreže nema.
Nije da nasilja, naizgled i mnogo težeg, nema na sve strane, pa i u školama, prvo među đacima koji se tako valjda uče pravilima opstanka u džungli u kojoj će izabrati da žive, a danas već sve više i prema njihovim nastavnicima, kao onima kojih takođe svakakvih ima, ali koji su ipak vesnici kulture bar malo izdignute iznad tzv. prirodnog poretka stvari.
Odavno smo, činilo se, oguglali na takve događaje i na takve ljude u nastajanju, one koji će sutra biti neko i nešto i u našim životima. Ali eto, prizor osobito rafiniranog mučenja i ponižavanja nastavnice iz Trstenika izazvao je neočekivano žustru, odlučnu, masovnu reakciju.
Dvojica počinitelja izbačena su iz škole. Jedan od njih, javljeno je kasnije, pokušao je samoubistvo „zbog hajke kojoj je izložen“.
Pokušaj samoubistva je poziv u pomoć, i taj mladić je dostojan pomoći koliko i bilo ko drugi. Pravo na to stekao je rođenjem, nije nužno da ima drugih kvaliteta i zasluga. I on je, naposletku, nesvesni deo jedne nesreće koja je daleko veća od njega samog i od bilo kojeg pojedinca uopšte.
Dovde je sve jasno i u redu. Odavde, međutim, počinje trolovanje. Smisao zamagljivanja događaja i procesa, smisao zamenjivanja uzroka i posledice, utapanja svega u jednoličnu, vrlo temeljito smućkanu kašu nesreće, jeste da se naposletku više ne zna ni šta se dogodilo, ni kome, ni od koga, ni zašto. Ni zašto se dogodilo ako je na „zašto“ nemoguće razumno odgovoriti.
Posebno iritantan oblik trolovanja, ubačen od nekih profesionalnih zaštitnika dece a preko „najstarijih novina na Balkanu“, refrenozno je insistiranje na tome da su akteri bezdušnog izrugivanja i iživljavanja nad pred njima nemoćnom osobom i uz učešće krvožedne publike nekakva beslovesna „deca“ iz jedne malograđanske imaginacije koja, naposletku, uspeva da izokola legitimizuje svako nasilje.
I kakvog onda smisla ima podsećati da ni pravoj deci nije sve dozvoljeno, jer su i deca ljudska bića u razvoju, koja svakim danom odrastanja preuzimaju po jednu osobinu i obavezu ljudske sazrelosti?
A to da bi rabijatni sedamnaestogodišnjaci odgovarali opisu „dece“ iz jednog kičastog i sentimentalnog sveta pojmova i slika, tek nikako ne može biti govora.
Naposletku, ima u tome i nekog posebno antipatičnog nasilja nad našim sećanjem, zar ne? Nismo li svi jednom imali sedamnaest godina? I nije li se od nas očekivalo da razlučujemo dobro od zla i stvari koje se čine od stvari koje se ne čine, a to stvarno nije neko baš preambiciozno očekivanje?
Samo koji dan kasnije, uostalom, proslavićemo osamnaesti rođendan, steći ćemo pravo da glasamo i budemo izglasani, da vozimo automobil, da raspolažemo ozbiljnom imovinom, da obavljamo poslove svih vrsta.
Kako god bilo, priča o onome što se dogodio u Trtsteniku pre svega je priča o namernom, svesnom i egzibizionističkom ponižavanju i mučenju jedne profesorke. Skretanje fokusa sa te tačke isto je što i odobrenje da se takva mučenja nastave, ponove, unaprede do nekog nama još nenaslutivog savršenstva.
