Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
U vreme nastanka ovog teksta, reprezentacije Srbije i Švajcarske još se nisu sastale da se malo poigraju fudbalskom loptom, pa da se vidi koji će od njih posle toga kući, a koji će ostati.
Neću da prognoziram rezultat, ali znam nešto drugo. Među ovima koji igraju za Švajcarsku ima i onih koji obožavaju dvoglavog orla, i taj će sigurno radosno poleteti iz njihovih ruku ako budu davali golove, i ako pobede.
Ne, nisu ti dvoglavi orlovi švajcarski nego su albanski, a sad, ako pitate kakve veze imaju dvoglavi albanski orlovi sa Švajcarskom, onda ste verovatno upravo pristigli sa Andromede i još se niste apdejtovali.
A ovi što igraju za Srbiju takođe jako vole dvoglavog orla koji isto tako nije švajcarski, ali nije bogme ni albanski, nego je srpski. Ako me pitate jesu li ta dva dvoglava orla u nekom srodstvu, moraću da vas, kao pridošlicu sa Andromede, opet pozovem da se što pre apdejtujete, dok ne navučete sebi neku nevolju na vrat, jer takve stvari se ne pitaju.
Kako god, ovim momcima što igraju za Srbiju u svlačionici pravi društvo zastava na kojoj se razaznaje teritorijalno obličje Kosova, a nad kojim slavodobitno leti onaj srpski dvoglavi orao, uz natpis: „Nema predaje“.
Predaje čega? Rekoh već, neću odgovarati na pitanja sa Andromede.
Šta smo, dakle, ovde imali? Igrači jedne zemlje razmeću se simbolima druge zemlje, ne bi li njima porazili i ponizili treću zemlju. Igrači te treće zemlje najavljuju da nikada neće predati meč, ne samo ovaj fudbalski, nego onaj za parče zemlje koje i jedni i drugi smatraju svojim, svako iz svojih razloga o kojima ste slobodni misliti šta hoćete, njima je, a i onima koji su ih tome podučili, za to sasvim svejedno, da ne kažem ravno do Kosova.
Ima, dakle, nešto preteće, opasno i mračno u vezi sa fudbalom i zastavama. A i zastave same ne moraju biti baš zastave, nego mogu da budu i obični šalovi, pod uslovom da je „zastavnička“ njihova suština i poruka.
Koji dan pre ove fertutme, mađarski je premijer i samodržac Orban Viktor, inače skoro vazalski obožavan na srpskom dvoru, paradirao okolo ogrnut navijačkim šalom za koji mediji, ophrvani poslovičnom površnošću, pišu da sadrži crtež „Velike Mađarske“. One u kojoj su veliki delovi Mađarskoj susednih zemalja, među njima i Srbije, maštovito progutani od alave panonske mini-imperije.
Nije to, međutim, obličje Velike Mađarske, kao jedne fantazije iz XXI veka, nego je obličje Ugarske, kao jedne stvarnosti iz XIX veka. Samo što više nije XIX vek, Ugarska više ne postoji i nema izgleda ni načina a uskrsne, a Orban nije kajzer ni kenig, nego je samo prvi ministar jedne skromno etnički formatirane republičice od papričice, jedne od niza „bednih malih istočnoevropskih državica“ o kojima je pisao njegov mnogo mudriji zemljak Ištvan Bibo.
Ali nije važno, uostalom, Orban je poslao poruku i postigao cilj. A poruka je u najmanju ruku ta da on sebe smatra knezom svih ugarskih zemalja, a ugarske su sve zemlje koje su jednom, nekad, bile ugarske.
Možda vam je pomalo čudan, pa i nastran, taj način razmišljanja, ali ništa se on ne razlikuje od onoga kako razmišljaju ovi koji se spremaju za odsudnu bitku dvoglavih orlova. I oni tretiraju istoriju i geografiju kao samoposlugu, pa uzmaju ono što im se dopada, a drugo odbacuju.
A usred celog tog zamešateljstva, u jednom selu kod Požege koja je bila Slavonska dok smo živeli u zemlji sa dve Požege, na dan 29. novembar jedan je građanin u svom dvorištu okačio zastavu SFRJ. I zbog toga popio denuncijaciju od nekih meštana, potom prijavu od policije, koja ga sumnjiči da je nekako prekršio moralni poredak Republike u kojoj sada živi, one Republike sa jednom jedinom Požegom, a koja nije Užička, i uznemirio njeno tankoćutno pučanstvo.
I sad se već fiškali domoljubni oštre da će ga goniti po nekom zakonu o obeležjima stranih država i bla-bla, ali je to zapravo apsurdno, jer Jugoslavija nikada ne može biti strana država nigde gde je živela i postojala, pa tako ni u tom dvorištu, u tom selu, u toj Požegi, i šire, mnogo šire. Zašto bi ona bila manje kod kuće nego Orbanova Ugarska?
Ali, tako vam je to sa zastavama. Tamo gde one koje pripadaju svima postanu zazorne, one koje razdvajaju prekriju celo nebo, i zemlju, i sve između.
