Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Da je normalan, mogao je prosto da ćuti, oćuti, prećuti. Da je ćutao, možda bi se neko i prevario da pomisli da je normalan. Niko ne bi terao mak na konac, to je ionako nešto o čemu se drugi predsednici država, ili predsednici drugih država, ili prosto predsednici država, ne izjašnjavaju, barem ne ovako, jer ih se o tome ni ne pita, ne na ovakav način, pošto se ne očekuje da bi oni mogli odgovoriti na bilo koji drugi način osim načina koji je primeren predsednicima država.
Uostalom, koga se realno tiče za koga on navija?
A još manje protiv koga navija. S obzirom bar na to da predsednici država ne navijaju protiv drugih država, bilo kojih a kamoli bliskih, ni u čemu, pa ni u fudbalu, ili čak naročito ne u nečemu takvom kao što je fudbal pošto zaboga odavno više nemaju četrnaest godina; a ako i navijaju, time se ne hvale nego tu sramotu i unutrašnju duševnu muku kriju mnogo prilježnije nego što kriju švalerke ili tajne račune na egzotičnim destinacijama.
Ali, da je normalan i da je oćutao, da je za trenutak iz uloge institucionalizovanog sociopate, za koju nije plaćen ali mu odlično stoji, uskočio u ulogu predsednika države, za koju je plaćen, ali za koju nema ni najmanji začetak ljudskog formata niti dara i pozvanja (već i stoga što ni na na tako banalnim stvarima nije u stanju nadrasti, transcendirati ubogost sopstvenih emocija i asocijacija), onda to više ne bi ni bio on.
Pitanje je da li bismo ga uopšte prepoznali, činilo bi nam se da nam je neko na mufte uvalio normalnog, uravnoteženog čoveka, stabilnog i zrelog, a ne krhko i razdražljivo biće sa posebnim političko-emotivnim potrebama, koje mi treba da dadiljamo dok nas ono sramoti i dovodi u nepriliku čim zine. A usta ne zatvara ni kad nema šta da kaže - štaviše, pogotovo kad nema šta da kaže, pošto tada najviše priča.
Problem s njim, star koliko i on, a tačno toliko će i potrajati, ponajpre je u jednoj dubinskoj, sveprožimajućoj opscenosti; opscenosti koja nije svesna sebe, koja o sebi ne zna ništa, a koja
je odavno zaposela celo biće, tako da nije ni ostavila mesta za bilo šta drugo, za neku mogućnost dostojnijeg razvoja u pravcu zaokružene, pune ljudskosti.
Jedna od bazičnih rečničkih definicija opscenog kaže ovako: „nepristojan, bestidan, skaredan; koji izaziva stid, prostački, gnusan“.
Onaj koji je sav u opscenosti, kojem su misli i želje opscene, toliko da izaziva jedan osobito neprijatan i neotklonjiv stid u dušama drugih, voli misliti da je u svojoj opscenosti hrabar, pošto nikada nije naučio da razlikuje hrabrost od puke vulgarnosti i divljaštva.
Misli da su njegove opscene želje subverzivne, a samo su priproste i duševno šture, po naravi trećerazredne. Otuda on, suočen sa zblanutim pogledom sagovornika, sučeljen sa užasnutim odjekom svoje toksične praznine, ustaje na zadnje noge i kaže: ja tako mislim i osećam, i ko će to da mi zabrani?
Ko može da mi zabrani to?
Ne može niko, naravno. To se ne zabranjuje, to se prosto ne pojavljuje u odraslom čoveku, to se otklanja u korenu tokom sazrevanja i socijalizacije, pod uslovom da su koliko-toliko uspešni. Ili se bar leči, ako ima načina.
Ono što, međutim, mene mnogo više brine od njegovih dijagnoza, koje su jednostavne i jasne, jeste ono što ih je od privatnog problema načinilo javnom sramotom, zajedničkim dugom, nezaobilaznim agensom atmosferskog zagađenja.
Kako smo uopšte zapatili ovakav permanentni duševni poluraspad, kako je to moglo da zasedne na vrh bilo čega, ikada, ikako, u bilo kojim okolnostima, pod bilo kakvim izgovorom? Ako je on ono što jeste, ko smo i šta smo mi?
Kakvi procesi entropije su ga omogućili, stvorili, uzdigli? Jer naposletku, nije on sam ušetao ni u taj televizijski studio, ni u odaje vlasti i moći, ni bilo gde drugde gde ga tretiramo s punom ozbiljnošću, umesto da mu nekako pomognemo, pomogavši tako i sebi.
Lako je, dakle, za njega. On, čovek, nije normalan, nikada to nije bio i nikada neće biti. Tu bitku odavno je izgubio, ako ju je ikada i vodio (a znamo da nije, fino mu je ovako). Ali za nas, ne znam šta da vam kažem. Ili znam, ali se bojim.
