Piše: Svetislav Basara
Srbi (svih boja) nikako da dokonaju da je vajdu od konceptualizma videla samo Marina Abramović, a da je ni ona ne bi videla da je igrala za raju, zanemarivala taktiku i svoje performanse izvodila na političkoj umesto na umetničkoj sceni.
Nedavni performans u izvođenju televizora N1 i Nova, nazvan „Mrak u Srbiji bez slobodnih medija“, bio je klasični primer najstarije srpske umetnosti - seljačkog konceptualizma. Kao i svi „koncepti“, i ovaj je imao tekstualno objašnjenje. „Želeli smo“, piše na sajtu - umal ne napisah u katalogu N1 - „da stvorimo realnu sliku kako bi izgledalo informisanje da građani Srbije imaju samo jednu verziju događaja, samo jedan - vladajući stav, samo jedno mišljenje i vesti bez kritičkog glasa. Na ovaj način ukazali smo i na višegodišnje pritiske kojima smo izloženi, na pokušaje da nam se vidljivost dodatno ograniči i da nam se onemogući finansiranje i poslovanje.“
Želeli su! A da li su uspeli? Možda bi i uspeli da je performans izvela svetski slavna Marina Abramović, u tom bi se slučaju našlo petstotinak, možda čak i hiljada snobova spremnih da satima zure u crni ekran da bi sagledali „realnu sliku“, a „realna slika“ je bila sledeća: na svim ostalim televizorima mogle su se videti slike koje se i inače vide (a koje je najbolje ne videti), dočim se na televizorima N1 i Nova - na kojima se i kad rade malo šta ima videti - nije moglo videti ništa.
Strategija slična srpskoj strategiji „izlaska na more“ - o kojoj sam onomad raspredao s Predragom J. Markovićem u „C. kartonu“ - urnišeš 58 odsto muške populacije da bi izašao na more, na kraju ne izađeš na more, a unuci se zadužuju da bi otišli na more u Grčku.
Da su N1 i Nova doista slobodni mediji, i ja bih može biti proveo nekoliko sati zureći u medijski mrak, ali ni jedan ni drugi televizor nisu slobodni mediji. U Srbiji naprosto nema slobodnih medija. Točka. A nema ih ponajpre zato što u Srbiji - čast retkim izuzecima - nema slobodnih ličnosti. Ne samo da nema slobodnih ličnosti nego malo ko uopšte želi slobodu. Da nije tako, Ðinđić ne bi bio ubijen. Zmija jeste povukao oroz, ali u streljanju je pasivno saučestvovalo najmanje 90 posto populacije.
Da bi neki medij bio slobodan, mora poslovati tržišno, mora se, dakle, izdržavati od prodaje svojih sadržaja i reklama. Ako medij nema tiraž i gledanost, a vucara se po javnosti, to nije medij nego je ili oglasna tabla, ili megafon, ili reklamni spot grupe građana koja ga finansira. Opet točka. Ima i bolje poređenje. Takvi mediji su kao pozorišno-filmska rekvizita, u njima se čita, čuje i vidi samo ono što piše u scenariju.
Eto, uzgred, zašto svakodnevica u Srbiji izgleda kao loše režirana, ubistveno dosadna mešavina sapunske opere, komada s pevanjem i pucanjem i kolektivne monodrame. Nije problem „vladajući stav“, nego apsolutno odsustvo stava. Držim da bi N1 bolje učinio da je umesto patetične prdnjave „Mrak u Srbiji bez slobodnih medija“ zapandrčio tačnu dijagnozu - „tražili ste, gledajte“.
