Piše: Svetislav Basara
Zanimljivo je gledati na kakva nas sve bućkala hvata Kremlj - ne pišem Rusija, jer je to mnogo širi pojam - i na koje nam sve načine „uvaljuje ciglu“. Pretpostavljam da znate šta je bućkalo, „uvaljivanje cigle“ je pomalo zaboravljeno pa ću podsetiti.
Uvaljivanje cigle bio je vrlo unosan zanat sarajevskih jalijaša u šezdesetim godinama prošlog veka. Ulaganja mala, profit veliki. Ovako se to radilo. Jalijaši lepo upakuju ciglu u pak-papir, ošacuju nekog „papka“ (srbijanski kulov) i daju mu ponudu koja se (pod pretnjom batina) ne odbija. Jalijaš da papku ciglu, papak plati „cenera“ (otprilike 1.000 RSD po današnjem kursu) i biznis cveta. Prodaš desetak cigli dnevno, bog te veselio.
Pročitah pre neki dan u novinčinama da je izvesni deputat Gosdumi (ime i prezime poznato Milinčićkama) gromoglasno predložio da se Rusija i Srbija ujedine. Ali da neko, daleko bilo, ne bi pomislio da tu ima nekog imperijalizma, sve bi trebalo uraditi po zakonu... Referendum i tako to.
Treba li uopšte reći da je predlog u Srbiji frenetično pozdravljen. Zvanični Beograd se nije oglašavao, ali je osnovano pretpostaviti da znatan deo divnih političkih stvorenja - kako onih na vlasti, tako i onih u opoziciji - ne bi imao ništa protiv. Konačno, ideja o ujedinjenju i nije izvorno ruska. Oni s dobrim pamćenjem - što će reći njih tridesetak u Srbiji - još uvek se sećaju da je isti predlog izneo i S. Milošević, takoreći u pravi čas - usred bombardovanja i rata sa NATO paktom.
Milošević je, inače, izgledao racionalno, ali samo zahvaljujući tome što je lepo vezivao čvor na kravati i što se retko pojavljivao na televizorima i u javnosti. U suštini je bio isto ono što i većina srpskih vladara (svih boja) - politički fantast iz računa. Koji je, treba li uopšte pominjati, po običaju napravljen bez krčmara.
Miloševićeva računica je bila besprekorna: lepo se mi ujedinimo s Rusijom i Belorusijom i onda nam niko ne može ništa, jači smo od sudbine, kamoli od NATO pakta. Treba li uopšte reći da je krčmar - tj. Rusija - pocepao račun i napravio novi (koji je stigao na naplatu sa izvesnim zakašnjenjem. Za Koštuničinog vakta.)
Ne zna se da li je pokvarenije ili naivnije usred rata s jednom velikom silom predlagati ujedinjenje s drugom velikom silom nadaleko poznatom po principu da nikada ne vadi trnje iz tuđe mindže. Ali je isto tako naivno pomisliti da je sada, kada je Rusija zaglavila u (posrednom) ratu sa NATO - predlog Gosduminog, Putinu lojalnog deputata ozbiljan. U Srbiji bi referendum garantovano uspeo - iz razloga koje ću vam jednom podastreti, ja bih čak „navijao“ da uspe - ali (garantujem) da nikada neće biti održan.
Rusiji ne samo da ne treba ni Srbija u EU nego joj ne treba ni u njoj. Koji će joj qwrz, ima ona vazdan svojih Srbija. Srbija Rusiji treba upravo ovakva kakva je, ni tamo ni vamo, kao „papak“ koji poslušno kupuje svaku ciglu.
