Piše: Svetislav Basara
Reč nedelje je bila „akcident“, drugoplasirana reč nedelje „tenzije“, reč godine je naricanje - (sinonim plačip*čkarenje), tj. svaljivanje krivice na nekog drugog - reč koju, osim moje neznatnosti, retko ko izgovara i piše, ali svejedno, Srbija godinama odjekuje od naricanja i njegovih derivata na bazi 24/7.
Najmanje naricanja je bilo za SFRJotovog vakta. Zapravo, uopšte ga nije bilo. Kao ljudi posebnog kova, komunisti nisu bili skloni plačip*čkarenju. Nisu naricali zbog neprijatelja - ni spoljnih, ni unutrašnjih - nego su ih napadali gde god su mogli, a kad su mogli, i - likvidirali. Optimizam je bio obavezan i za nepartijce. Jeste taj optimizam bio malčice kao kosmodisk, ali delovao je.
Komunizam u Srbiji nije srušen posle rušenja Berlinskog zida, nego posle višedecenijskog naricanja i plačip*čkarenja na temu kako su komunisti zajašili, upropastili i opljačkali Srbe. Treba li reći da su glavne plačip*čke bili bivši, bajagi razočarani komunisti i od strane Udbe strogo kontrolisani „disidenti“ (imena i prezimena poznati i vrapcima iz offa).
Posle uvođenja demokratije (smeh istih vrabaca iz offa) stvar se usložnila. Milošević i njegova hunta su stali naricati nad antisrpskim pokvarenjaštvom komšiluka i zapadnog sveta, nad „niičm izazvanim sankcijama“ i domaćim neprijateljima, opozicionim silama mraka i haosa. Tadašnja opozicija - to joj se mora priznati - nije plačip*čkarila. Trpela je svakakve pasjaluke i nasilje, ali je zahvaljujući tome što nije plačip*čkarila, Miloševića na kraju ipak poslala u ropotarnicu istorije.
Onaj bi naš Marsovac - eno ga, trezni se u „Hajatu“ - da je tih godina bio u Srbiji, zacelo mislio da je kukanjima, naricanjima i plačip*čkarenjima kraj. Ali ne. Bio je to tek početak. Tamo gde je Milošević stao, produžili su Koštunica i njegovih četrdeset četiri hiljade četiristo četrdeset razbojnika, i to brže jače i bolje od Miloševića. Ðinđić je za Miloševićevu plačip*čkarsku propagandu bio „nemački špijun“, za Koštuničinu je postao šef kriminalne bande, diler droge, a da je poživio, zacelo bi bio i skranavitelj grobova i pedofil.
Nakon što je Ðinđić streljan, usledilo je jedno od zlatnih doba srpske demokratije i low profile plačip*čkarenja opšte prakse. Tadiću se mora priznati da je prekunuo rđavu praksu prebacivanja svih zala ovog sveta na opoziciju, ali mu se mora spočitnuti da je (verovatno iz nehata) zaustavio sve procese institucionalizacije i uređenja države Srbije. Pod „uređenja“ mislim na mnoge stvari, poček, recimo, od popravki rasklimanih visećih mostova i razvaljenih železničkih pruga.
Bliži se Nova godina, pa da ne dužim. Ko god dođe na vlast - a pre ili kasnije svi dođu - krivicu za sva zla prebacuje na opoziciju, komšiluk i okolni svet, čim se strmopizidi s vlasti - a svi se strmopizde, neki i glavu izgube - sva zla ovog sveta upisuju na rabošu vlasti. I to će - kako stvari stoje - trajati dok je sveta i veka. Nemam više ništa da vam kažem u ovoj godini. Srećna vam nova 2023. Ako je bude.
