Kada pisac umre, s jedne strane to je kao i kada svako drugi živ umre. Nije više živ. Nećete više moći da ga slušate i gledate (uživo), da razgovarate, da jedete i pijete zajedno, da vitlate po gradu, ludujete do zore i sve ostalo što se s bivšim živima radilo.
Ali, kad umre pisac, to je posebna pojava. Ajd’ kad umre pisac za koga niko nije čuo, jedan od onih koji su platili troškove štampe svog romana, pa su do smrti preskakali celokupni tiraž nesuđenog književnog hita u papirnim žutim pakovanjima, naslaganim u predsoblju – to i nije kao da je umro pisac.
Kad umre pisac, star i izlapeo, pošto je napisao sedamdeset knjiga, koje odavno nisu bile niti nagrađivane niti čitane, ni to nije kao da je umro pisac. To je kao da je umro bivši pisac. Neko će čak prokomentarisati, konačno, poslednjih dvadeset šest romana bili su čist višak.
Ali kad umre pisac u punoj snazi, spreman za još, pisac koji i dalje otkriva svoje umetničke horizonte, pisac koji tek što je objavio najnoviji bestseler i naoštrio se na sledeći, e to je upravo to – umro je pisac. Pa još ako nije pisao toliko puno, ali je pisao dobro, ako su mu knjige bile neočekivane, neredovne, retke, kao čista voda u Srbiji, utoliko je tragedija za književnost veća.
Nije važno kakav je pisac bio ovako, mimo toga što je bio pisac. Verujte mi, nije. Mogao je da bude najveći car, najvickastiji zaj-bant, potpuna protuva, nema nikakve veze. Toga kakav je pisac bio niko se neće sećati za trideset godina. Ostaće samo njegove knjige da sećaju ljude na to kako je pisao i, dobro, pošto živimo u paklu digitalnog beskraja, ostaće poneki video ili audio zapis, da ljudi čuju ili vide kako je govorio.
Ali kakav je pisac, to je najbitnije za pisca, kako živog, tako i mrtvog. Naročito mrtvog, usudio bih se da tvrdim. Dela svih pisaca, pa čak i ponekog od onih sa paketima u predsoblju, tek posthumno će dobiti na snazi, jer retki su srećnici koji su za života postali priznati umetnici, voljeni pisci i nagrađivani autori bestselera. Oni su i pre smrti znali da su besmrtni.
Kad pisac umre, njegova dela počinju samostalan život u svetu živih – ili postaju sve bolja ili ubrzano venu i za svojim piscem beže u grob. Evo, već osećam kako Tiagova dela postaju remek-dela, uvećavaju se kao da su na kvascu, a vest o njegovoj smrti još uvek doživljavam kao „neproverenu glasinu“. Ko je znao Tiaga, mogao bi se opkladiti da bi taj lažirao i sopstvenu smrt, čisto da bi nas zezao, jer se Tiago neprekidno zezao. Nadam se da je tako. Nadam se da sam uzalud pisao ovaj tekst i da će ovaj nevaljali dečko odnekud iskočiti i viknuti: „Živ sam, koji vam je! Idemo da prežvrljavamo grafite s Ratkom Mladićem!“
Ukoliko se to, ipak, ne desi, onda stvarno j-biga!
Adeus, amigo.
Marko Vidojković, kolumna za ''Danas''
