Milenko Vasović, kolumna za portal Nova.rs
Simpatična je ideja niških kardiohirurga da od Nove godine vikendom operišu besplatno ne bi li se konačno smanjile i eliminisale liste čekanja. Stanje njihovih pacijenata uglavnom ne trpi odlaganja i za njih je ovo divna vest. Međutim, teško da će od toga išta biti.
Ako nema kakvu političku pozadinu, ovaj predlog liči na bunt ljudi koji se nalaze između čekića i nakovnja, između birokratije i pacijenata. Valjda je i doktorima pun kofer tih lista. Nije lako gledati pacijente kojima treba pomoć, a zakazuješ mu „za dogodine“.
Rezultat akcije bio bi simboličan. Zdravstveni sistem u Srbiji je do te mere zapušten da nikakav humani gest, nikakvi akcijaški poduhvati ne mogu da poprave stanje. Nisu liste čekanja nastale zbog nerada lekara nego zbog sistema koji ih stvara. Jeftinije je za „mudre“ ministre da neki „matorac“ umre čekajući operaciju nego da na istog potroše nekoliko hiljada evra. I još da posle „legne“ na penzioni fond.
Uostalom niko „njihov“ i nije na čekanju. Nađite ijednog državnog sekretara, pomoćnika ili šefa u državnoj upravi čija rodbina čami na listi – za bilo koju operaciju, za bilo koji pregled. Oni su kasta za sebe.
Srbija je svetski rekorder po stopi smrtnosti stanovništva i umesto da se novac usmerava u lečenje i preventivu, inadžije na vlasti ponovo bacaju desetine miliona evra za nekakvu pomoć mladima (pet hiljada za sve od 16 do 29 godina). Drugačije se mladima pomaže.
Za prenos engleskog fudbala država je dala taman toliko novca koliko je potrebno da se operišu svi: i oni sa kataraktom i srčani i vaskularni bolesnici, i da se ugrade kukovi i kolena od prvog do poslednjeg na listi čekanja. Ali što bi – sirotinja nema izbora, a bogati neka idu kod privatnika. Tako je „jeftinije“, ne treba neka mudrost da se to vidi.
Zašto bi se u takvoj situaciji samožrtvovali niški doktori? Zašto bi iko od njih radio besplatno? Zar nije dovoljno što su male plate u zdravstvu, što sat instrumentarke manje vredi od šišanja u seoskoj berbernici… Sem toga, operacije koštaju i kad se ceo tim odrekne dnevnica.
Kad nemaš sistem, nemaš ništa. Onda svako gleda samo sebe, dok društvo tone u glib. Taj glib najbolje ilustruje podatak da jedanaest porodica čiji su najbliži doživeli moždanu smrt nije dalo saglasnost da se njihovi organi doniraju nekome od 2.000 pacijenata koji čekaju tansplantaciju. Da nekoga spasu muka, da mu produže život.
U takvom okruženju groteskno deluje vest sa Instituta Dedinje – da su tamošnji hirurzi oborili svetski rekord u broju operacija na otvorenom srcu u istom danu. Verujem da je tako, čestitam doktorima, ali to će samo nekom poslužiti za reklamerstvo, teško da će išta promeniti.
Taj svetski rekord ništa ne znači mučenicima sa raznih lista. Više liči na šminkanje mrtvaca, na stvaranje privida da smo u nekakvom vrhu. Kao da narod ne zna kako je u čekaonicima srpskih domova zdravlja i bolnica. A nova ministarka želi da nastavi ono što je radio njen prethodnik. Blago nama.
