Milenko Vasović, kolumna za portal Nova.rs
U ponedeljak pred ponoć, listam TV i natrčim na glasanje u Narodnoj skupštini. Glasom pozajmljenim iz koncentracionog logora predsedavajući sopštava: „Predlog da se sudijski pomoćnik Viktorija Madžarević Čičulić izabere za sudiju Osnovnog suda u Šapcu osporio je narodni poslanik Marijan Rističević. Stavljam predlog na glasanje - „za“ četiri, protiv jedan, uzdržanih....
Viktorija nije izbrana u više zvanje iako je iza nje stajao Visoki savet sudstva. Prevagnulo je nekakvo mišljenje poslanika za koga je koleginica Tamara Skrozza još 2016. napisala da je to čovek koji je dosegnuo dno. Čini mi se da taj nikada neće „dosegnuti dno“, jednostavno reč je o bezdnu.
Ništa ne znam o gospođi Madžarević Čičulić, ali čim ona smeta Marijanu Rističeviću, moje simpatije su na njenoj strani. Verovatno je reč o ženi koja nije poslušnik, sa kojom se teže manipuliše, čija se stručnost ne dovodi u pitanje. Naprednjaci takve ne vole.
Još je Viktorija i dobro prošla, da je kojim slučajem 1948. završila bi na Golom otoku, ili još gore – muža bi joj odveli, a na nju bi, „u ime naroda“ kidisao šef Udbe.
Isto veče nije izabrana ni Marijana Jović i na nju je radikalska pamet imala primedbu. I tu dolazimo do suštine koja se zove birajmo „podobne“. Nije teško zaključiti kako će suditi i čije znakove će pratiti one sudije za koje Rističević i bratija nisu imali primedbe.
To je ta destrukcija, razaranje svake pore duštva. To je kadriranje koje za rezultat ima jednog Grčića, nekakvog Kokezu, pa „slepu“ Dolovac. Koja na površinu izbaci ministarku Irenu, šlihtaru Monu, tetkinog malog i keramičara. Ili masera na čelu PIO fonda. I onda sve ode u tri lepe.
Sistem koliko god da je uređen čine ljudi, svaki pojedinac je važan, jer od postupaka i odluka pojedinaca zavise sudbine, životi mnogih. Videli smo to na nesreći u Pirotu. Desetine ljudi otrovane amonijakom, dva mrtva čoveka, a javnost dobija saopštenje da nema stradilih ni povređenih. Što bi rekao „Beogradski sindikat“ – Sistem te laže.
Zamislite samo kakav je to poraz policije kada na mestu iskliznuća cisterni sa otrovom mrtvog turskog kamiondžiju otkriva novinar entuzijasta. I to petnaestak sati posle nesreće. I nikom ništa, to je valjda normalno u Srbiji. To vidi čitav svet. Rodbina stradalog kamiondžije ne traži od naše države pojedinosti o nesreći već od Neše Pauna, pirotske legende, koji je i pronašao pokojnika.
Jedan drugi Piroćanac svoju dobrotu je platio glavom. Valjda znajući u kakvoj državi živimo, jurio je „jugićem“ od kuće do kuće, da upozori komšije, da ne izlaze, da zatvore prozore – amonijak ubija. Može biti da je nekom spasao život, ali sam je platio glavom. Otrovao se. Predlažem da se tom čoveku Bratislavu Batku posthumno dodeli Orden za hrabrost, a ne da se narodu plasira priča kako je bio hronični bolesnik. I da se pomogne njegovoj porodici.
Ako mislite da između Rističevićevog veta i Batkove žrtve nema veze, grešite – sve je to rezultat razvaljene države.
